Неуобичајена сцена са малих екрана: Неколико девојчица у мини скечу потестно узвикују испред скупштине: ''Тако је! Браво колега Лука... Браво! Браво! ...Такооо јеее!'' И то све на тему родне равноправности.

 

Многима симпатичан формат учешћа деце у медијима код нас који је заживео недавно и то у форми, како и сам назив емисије гласи, ''Малог дневника'', дакле, својеврсне информативне емисије коју воде и наводно уређују деца, изазвао је поприличну пажњу у једној од епизода која говори о Закону о родној равноправности. На интернету су по приказивању ове емисије настала подељена становишта о користи и штетности ове емисије, као и начинима заштите деце када се њихова права крше.

У бурним реакцијама поводом наступа деце у емисији везаној за Закон о родној равноправноправности се истиче да је ово јасан пример манипулације деце, односно да постоји злоупотреба деце. Међутим, оно што недостаје јесте пре свега реакција стручне јавности и релевантних институција, као и јасна анализа целокупне проблематике.

 Деца као емитери поруке

Свако питање које се тиче деце а посебно учешћа деце у медијима морамо са изузетном пажњом и одмереношћу сваке речи третирати. Дакле, морамо прво прецизно дефинисати наизглед јасан проблем, односно треба разликовати два нивоа проблема а то је ниво метода (сам начин учешћа деце у датој емисији) и ниво садржаја о којем су говорили. Неразликовањем ова два нивоа проблема улази се у грешку који су учинили и сами аутори емисије а то је да се о самом Закону о родној равноправности расправља преко ''леђа'' деце.

Зато прво постављамо питање метода, односно да ли начин учешћа деце у спорном ''прилогу'' у ''Малом дневнику'' представља злоупотребу деце. Злоупотреба деце се дефинише као ''сваки облик физичког и/или емоционалног злостављања, сексуалну злоупотребу, занемаривање или немаран поступак, као и комерцијалну или другу експлоатацију, што доводи до стварног или потенцијалног нарушавања здравља детета, његовог преживљавања, развоја или достојанства у оквиру односа који укључује одговорност, поверење или моћ.'' (Заштита детета од злостављања и занемаривања - Примена општег протокола, група аутора, 2011. год). Могли бисмо рећи да у овом случају имамо пример политичке експлоатације деце и немарно понашање, међутим чини се да је то ипак непрецизно категорисање. Оно што је јасно, и онима без дипломе правног факултета и дугогодишњег рада у области заштите деце, да се овде ради о кршењу дечјих права загарантованих Конвенцијом о правима детета као и кршењу договорених норми Кодекса деца и медији.

Тенденција придруживања Европској унији нас доводи у ситуацију да не само да морамо прилагодити захтевима ЕУ законске нормативе, правила пословања, дипломатске односе, итд. већ и општи систем вредности. Шта то конкретно значи? То значи да је неопходно јавно пропагирање стилова живота, као и обичајних правила који су по укусу Европске заједнице (хомосексуалне заједнице и бракови, родна равноправност, полна опредељеност и сл.) а у потпуној супротности са владајућим системом вредности у нашој земљи (породични систем, равноправност полова, биолошки интегритет). Поред наведеног, инсистира се на што већем вршењу непосредног утицаја на свест деце о себи и свету у складу са наведеним европским вредностима уз што веће укључивање деце у промоцију таквих вредности. Целокупна проблематика се уз то увија у разноврсност тумачења чланова Конвенције о правима детета посебно која се тичу слободе изражавања мишљења, учествовања у одлучивању о питањима која их се тичу, затим приближавање тематике језику детета. Јасно је да томе свему нема места у случају овог дечјег ''прилога'' – деца су изговарала напамет научен текст, не разумевајући често ни суштину онога што говоре, учена су да притом глумом изражавају емоције које нису у складу са њиховим узрастом (револуционарни бунт, повици, '''хладноћа око срца''). Дакле, деца су третирана као обични емитери порука без давања права да својим језиком искажу лично мишљење.

Управо на инсистирање организације Пријатељи деце Србије а као реакција на све учесталија кршења дечјих права у медијима написан је и Кодекс деца и медији. Дати Кодекс детаљније разрађује питање злоупотребе и манипулације деце и децом у медијима у циљу њиховог освешћивања и спречавања. Велики број медија су сагласни са одредбама овог Кодекса и труде се да га свакодневно имплементирају у свој рад. Шта нам Кодекс деца и медији каже:

''Медији ће, у духу ове Конвенције, самоиницијативно и заједно са одговарајућим институцијама државе и друштва, истраживати, коментарисати и борити се против искориштавања и понижавања деце, имајући у виду не само будуће него и време садашње, економску и моралну кризу у којој су деца присиљена да просе, краду, тргују, у којој су изложена изазивању сажаљења и самилости грађана, физички и сексуално искоришћавана, злоупотребљавана у пропагандне, па и политичке сврхе.'' Затим, ''дете се неће излагати могућим опасностима пред којима се може наћи у ситуацијама када његов исказ може бити злоупотребљен са било чије стране''. Нама је најважнији, у овом случају, члан 13. који каже: Сваки интервју са децом захтева посебну пажњу. Децу не треба испитивати о приватним стварима породице, нити о стварима које могу превазилазити њихову способност расуђивања.''. Све наведено, дакле, упућује да у случају учешћа деце у овој емисији имамо јасан пример кршења дечјих права, манипулације деце и класичан пример злоупотребе у политичке и пропагандне сврхе.

Средство изнад циља?

Овде долазимо до другог нивоа проблема, наиме до проблема садржаја емисије и њеног циља? Шта је постигнуто овим видео материјалом? Очито је био циљ да се промовише Закон о родној равноправности, међутим начин на који је то учињено такође представља вид манипулације публике. Садржај закона је представљен кроз само пар чланова закона која су иначе општеприхваћени и за која у Србији већ постоји регулатива. Нигде нису (у широј јавности) наведени и остали чланови закона а који се тичу промовисања многострукости и вишеслојности људских идентитета и тачног приказа истополне сексуално-емотивне оријентације, трансродности, трансполности и интерсексуалности, усвајање деце у истополним браковима као и учење о томе у школама. Дакле, овде постоји и пример манипулације гледаоцима (одраслима и децом) као и учесницима емисије. Такође, садржај је представљен поједностављено, језиком детета и уз учешће деце што га чини прихватљивијим и разумљивијим без подстицања на јасну анализу и критичко разматрање. Дакле, све је то уствари реклама (као и за било који производ – представљене су позитивне стране, сакривене негативне, лепо и једноставно презентовано). Нити су деца-учесници, нити гледаоци, добили све релевантне информације о датом закону а то је и довело до јасног примера манипулације и злоупотребе.

У критици емисије највише се наглашавао проблем садржаја о коме деца говоре при чему су права деце опет стављена у други план. Самим тим, и они који стају у одбрану деце чине исту грешку и преко критике рекламирају ставове против самог закона а не против злоупотребе деце. Питамо се ко ће стварно заштитити децу? Ко је одговоран, односно ко ће санкционисати овакав пример злоупотребе деце? Јасно је да одговорност има медијска кућа, уредник и аутор емисије, поготово када је у питању јавни сервис, али када постоји пристанак родитеља, ко одлучује да је неки садржај неприкладан и представља јасну манипулацију? Државни органи (министарства, агенције, координациона тела ) су очито налогодавци креирања оваквих емисија и дају јасне смернице ка њиховом продуковању, па се самим тим на њих не можемо ослонити. Ако се узме у обзир да је министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић посебно одређена од стране Владе Србије да се кроз координационо тело за родну равноправност залаже за промоцију Закона о родној равноправности, све постаје (не)јасно. Треба истаћи и податак да је она лично дала сагласност у пројекту подизања далековода изнад основне школе и вртића у Винчи које похађа 3500 деце. Дакле, она је осведочена у бризи о здрављу и правима детета. Сумњамо да би и водећи органи Европске уније имали разумевања за овај проблем, можда да је емисија о традиционалним вредностима у Србији у којој глуме деца, али у овом случају они су налогодавци нашим налогодавцима и самим тим подржавају овакво учешће деце у телевизијским програмима. Најгоре у свему је то што и једна и друга страна истичу да су они ти који брину о деци.

На крају, једно се слажемо - и нама је хладно око срца...

 

 Бранка Бабовић, педагог