Пише: Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори

Часни оче Драгане Ристићу, драга браћо помаже Бог и Свети Сава.

Мисао Светога Саве и данас живи у српском народу на простору Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у души Црногораца. Ти коријени су разноврсни и многобројни. Ми ћемо указати на неке непознате или мање познате традиције дјела и мисли Светога Саве у Васојевићима као саставном дијелу српског народа и једном од највећих српских племена.

Но, треба подсјећати да се Свети Сава славио у школама на просторима Васојевића „у турско вријеме“, што говоре и документа која су објављена у јединим српским новинама у Турској – „Цариградском гласнику“ о прослави Светог Саве у Беранама,односно у основној школи у Доњој Ржаници .

Прилажем један документ који сликовито свједочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана, а слична ситуација је била и у другим школама у овом крају.

У „Цариградском гласнику“ бр. 16 из 1904. г. Иван А. Чукић, учитељ из Доње Ржанице, објавио је чланак у коме говори о Доњоржаничкој школи:

„Ево већ пета година од како је у овом селу отворена српска школа и од како у њој многи српчићи славе првог српског просветитеља Св. Саву. (…) Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија. Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи гдје одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић…“.

Даље се каже у чланку: „Пред многобројним народом из 6 села говорили су и то г. Мираш о чувању здравља, а потписати „Шта је темељ народности“… За све уредно весеље нека је хвала г. Мирашу, мјесном надзорнику Сави Чукићу, а особити мухтарима: Симону Чукићу, Милићу Аковићу и Нову Томовићу…“

Ево још једне репортаже у „Гласу Црногорца“ од 12. фебруара 1905. године, у броју шестом, на страни трећој, у којој се описује прослава Савин-дана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу, у којој стоји: „Светосавска прослава у Беранама“ – Извјештач М. Н. пише: „Хитам да извијестим поштоване читаоце ‘Гласа Црногорца’ да смо ми Беранци ове године, прославили школску славу – Св. Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваковом одзиву овдашњих грађана, има радовати сваки брат Србин, и нећу прећерати кад кажем, да Беранци у оваквим и сличним случајевима, могу послужити за углед другима, сразмјерно већим и богатијим варошима у царевини“.

Како пише др Јован Р. Бојовић у свом раду ''Мисао Светога Саве у Црној Гори'' и наводи да је традиција Светога Саве у Васојевићком крају је велика. Он потом каже да тo je и природно када je у народу дубоко укоријењено сазнање да је Свети Сава основао Будимљанску епископију и да je у њој често у пролазу боравио.

Бојовић истиче да је вршио анкету у свом раду и да се тада обратио и људима у Васојевићком крају. Добили смо два одговора, од Радоша Јелића из Андријевице и Радомира П. Губеринића из Берана.

Из њихових одговора навешћемо карактеристичне податке који још живе у народној традицији. Радомир П. Губеринић пише да је Савиндан прослављен „искључиво у основним четвороразредним школама и у Беранској гимназији. Тога дана су ђаци у школе долазили рано, а нешто касније за њима и њихови родитељи, рођаци и остали грађани, који су за славу доносили храну: сир, кајмак, приганице, суво месо, суве шљиве и крушке сушене на сунцу. Тога дана ђаци су декламовали епске народне пјесме, такмичећи се ко ће боље и вјештије, a након тога се до касно послије подне настављало са народним весељем у просторијама школе.

Послије 1946. године школска слава Свети Сава вољом Комунистичке партије Југославије бива потпуно ликвидирана као нешто сувише назадно и штетно, иако законом никада није забрањена. Од прошле године Савиндан се поново почиње славити, али треба времена за некадашњи размах.“ Радош Јелић из Андријевице пише да је био у четвртом разреду основне школе када је Југославија окупирана 1941. године. „Школа није радила у току три ратне године. Иако школа није радила, народ се окупљао на Савиндан у школу. Такав је случај био и 1943. године када су комунисти присилно покупили у бригаду омладинце из села Врањештице (колашински крај), окупљене на Савиндан у школи, о чему се није смјело говорити послије рата.“ Послије рата „избјегавани су сједнице и ма какви други састанци на Савиндан“. Такво стање је остало све до 1992. године када je у школи у Андријевици поводом обиљежавања годишњице оснивања библиотеке отпјевана химна Светом Сави (Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави...), што је наишло на опште задовољство и френетични аплауз присутних. „Народ,“ пише Јелић, „враћа се својој вјери и традицији“.

У Васојевићима има неколико назива везаних за име Светога Саве. У селу Слатини код Андријевице имају два таква назива. To су Крштена вода за коју народно предање каже да ју је закрстио Свети Сава. Ово је свакако у вези са Водакршћењем, када се у црквама за кршћава вода (18. јануар). У народу се вјерује да је Свети Сава „ову воду благословио те се обавезно узима за справљање свих врста лијекова и народних мелема“.

Један засеок у Слатини зове ce Савин До. Предање је да се ту на путу из Зете у Рашку одмарао Свети Сава. Исто тако се за Светога Саву везује и Немањића пут који је ишао преко села Божића.

У Горњем Бихору једно село зове се Савин Бор. Предање је да се ту налазио стари бор на коме је Свети Сава урезао крст приликом постављања крстова тамо гдје није било цркава, што је иначе у Савино вријеме било уобичајено. У истом мјесту постоје и мјеста звана Савино Брдо и Крс. У Крсу се налази православно гробље. У селу Лагатор, мјесто старог православног гробља код црквишта зове се Крс.

Према подацима Милисава В. Лутовца, данашње село Бистрица у Доњем Бихору некада се звало Савино Поље гдје се сада задржао стари назив за средишњи дио села. У селу Бубањама код Берана један бријег зове се Крижевица по томе што је на том мјесту Свети Сава поставио крст. Мјесто у Бабином Пољу код Плава зове се Крсна стијена, гдје је Свети Сава поставио крст.

Одговарајући на нашу анкету о Светоме Сави у Васојевићком крају Радомир П. Губеринић нам је написао и ово: „Интересантно је напоменути да је највише остатака старосрпске културе сачувано баш на исламизираним подручјима“ у Васојевићима. „Тако, поред очуваног ономастикона старих српских гробаља и црквина, тамо је сачувано и екавско наречје, а пажљивији посматрач би могао запазити да је тамо боље очувао и расно словенско обиљежје људи“.-истиче Губеринић мислећи на подручје Горњег Бихора гдје се до данашњих дана очувала традиција везана за Светог Саву.

У Црној Гори многе породице славе крсну славу Светога Саву. Најмногобројнија је крсна слава Свети Сава у Дробњаку, Васојевићима и Приморју. Према непотпуним подацима и у Васојевићима неке породице су славиле и данас славе Крсно име Савиндан. Према подацима које истраживао Радомир П. Губеринић, Савиндан је као крсна слава слављена „код Боричића на Драгосави, Ђукића на Горажду, Бојовића на Бучу,Тодоровића на Горажду и неких других“. Савиндан су славили они који су раније славили Аранђеловдан (21. новембар). Међутим, неке породице су тридесетих година овог вијека поново узеле да славе Аранђеловдан. Један број породица и до данас слави Савиндан. На крају нам је Губеринић о крсној слави у Васојевићима написао сљедеће: ''Крсна слава никада није остављана сем код извјесних који су одустајали из неког интереса, због политичког убјеђења, а нарочито из страха да се не би нашкодило младима који су могли имати тешкоћа при упису у школу, добијању кредита, стипендија, заснивања радног односа и сл. Међутим, и код таквих породица, код извјесног броја славило се потајно, ломљењем колача у свом дому, итд. Савиндан према казивању Миличка Трифуновића,са Полице на Полици још славе као крсну славу: Стојановићи,на Машту и Ненадовићи на Горажду.