Натерала Неправда Правду да се тркају преко широког поља:
- Ко пре стигне до краја - његово је поље!


Чим је поштена Правда кренула, Неправда скочи на црног коња, кога је пре трке сакрила у шуми.
Виде Правда да и она мора да дође до коња, ако не жели да изгуби трку. Али, ма колико да се окретала и тражила на све стране, није могла да га нађе.
Само је срела једног старог, доброћудног пужа, који јој је великодушно понудио помоћ.
- Па како ћеш ти стићи коња? - упита га Правда.
- Не знам како, али Бог зна. Помоли се Богу и држи се за моје рогове! -
рече стари пуж с непоколебљивом вером и тако кренуше.
До заласка сунца Неправда на коњу стиже на крај поља и пободе црну заставу, на којој је писало: Ово поље припада Неправди!

Тако поче да влада Неправда. Владала је и владала, на поље је суза падала, земља се под неправдом јадала...
А кад је прошло око петсто година - дојаха Правда на пужу до Неправдине заставе. Застава је била пободена на крају тела широког поља.
Али, широко поље је имало још ширу душу. Душа му је била бела и висока  као Дечани, украшена као Грачаница,румена као божур, златна као слобода...
А Неправда, која није имала душу, није ни знала да види ничију душу, па ни душу поља, ни њене границе.
Правда је сишла с пужа високо на небу и побола на правом крају поља заставу, на којој је писало: Ово поље припада Правди!
Од тада је прошло много година.Неправда је често јурила преко широког поља и забадала своју црну заставу у границе његовог тела. Под њеним грубим ногама стењала је земља и плакало камење.
За њом је сваки пут тихо ишла Правда милујући сваки грумен свете земље, миришући на босиљак и тамјан и осветљавајући све благим трепераво-златним сјајем старих кандила.
Полако је прелазила границе земље и стизала до невидљивих и неуништивих граница душе Светог Поља.
И чим би стала својом стопом тамо, ницали би сами, као божури, златни крстови и беле заставе, на којима је писало:
Ово поље припада Правди.