Раније ми је указана част, да изнесем своје мишљење о делу Илије Петровића, у којем је представљена потпуна небрига српских државника о српској историји, културној баштини и српским жртвама - у агресивним ратовима против српског народа. Његова књига „'Профашизам' српских добровољаца из ослободилачких ратова 1912-1918“ је дело високог интелектуалног домета и непобитних чињеница. Изварсно је представио огрешење српских државника о свој народ, о своју државу о своју културу - те ми није било тешко да, на основу Петровићевих закључака, напишем у предговору те књиге – „слепило српских државника“.

 

Нажалост, у новој књизи Илије Петровића „Ћирилица за ћирилицу“, схватамо, да слепило српских државника није присутно само у односу на српску државу, српски народ и српску културу, него је то слепило планетарне димензије. Они не виде ни обрисе светске културе, светске историје... – својим слепилом и ниподаштавањем азбуковице (ћирилице) ломе темеље и стубове Цивилизације на Земљи. А темељи и стубови Цивилизације су српски језик, српско писмо азбуковица (ћирилица), српске древне друштвене организације на Балкану и Подунављу, где је синула прва светска писменост – Винчанска, чија 22 знака садржи данашња српска ћирилица, како је то установио проф. др Радивоје Пешић. Винчанско писмо с толико данашњих слова наше ћирилице је, на камену, оружју и керамици, нађено од Дунава, преко Блиског и Средњег истока, до Индије и земаља Кине и Јапана, а, такође, и на земљи Америке, Африке и Аустралије. Таква распрострањеност српског писма и језика, отворила је очи најумнијим Европљанима, па су, још у претходним столећима, развој Цивилизације приписивали српском писму и српском језику. Петровић нас упознаје да су то, између осталих, швајцарски лингвиста Адолф Пикте (1799-1875) – написао је да је један (српски) народ у древним временима настањивао простор од Британије до Индије; француски лингвиста Сипријан Робер (1807-1857) – тврдио је да су Илирски Срби најстарији огранак Словена; Немац, Јакоб Грим (1785-1863) – истоветно Сипријану Роберу, забележио је да су Срби најстарији европски народ; италијански линвиста, Себастијан Долчи (1699-1777) је установио - да је српски језик с Балкана истоветан сарматском језику у Италији; словачки лингвиста, Јозеф Шафарик (1795-1861) једоставно је обавестио – да је српски језик мајка свих језика.

Ове и друге чињенице, запостављене у уџбеницима и гласилима српских држава, изврсно набраја Илија Петровић и намеће питање – Зашто српски државници (па и државници других словенских земаља) бришу трагове Цивилизације, боље је рећи: ломе њене темеље и стубове, јер уклањају азбуковицу (ћирилицу) из употребе и подстичу латинично писмо, које је настало у времену кад је стваран латински језик (6. столеће пре Нове ере), а стваран је на основама древног српског језика. Тако је и латиница само преличена стара српска азбуковица (ћирилица).

А да је српски језик древни, објаснила је и Алокананда Митер (праунука индијског песника, Р. Тагоре). Упоређивала је санскритски језик, на којем су писане чувене песме – „Ргведе“, и установила је да санскрит садржи 30% данашњих српских речи, а да има само оне енглеске речи које се већ налазе у неком од словенских језика. А наш проучавалац светских језика, Славиша К. Миљковић („Одгонетање српског језика“), нашао је у локалним језицима Пироћанаца и Лесковчана сачуване старе санскритске (старе српске) речи, које би, додате речима у раду Алокананде Митер, можда достигле проценат српских речи у санскриту и до четрдесетог процента.

Уз овакав значај српског писма ћирилице и српског језика, српски државници су, нарочито после Другог светског рата, све чинили – да избаце ћирилицу из службене употребе и да прихвате латиницу (преличену ћирилицу). Једна од мера је била и обустава производње писаћих машина с ћириличним словима. Тако је почело коришћење само латинице у државним кабинетима, научним установама и у канцеларијама свих предузећа, свих организација, школама, универзитетима... Нестајали су натиписи на улицама, зградама, путоказима... Припадници млађих покољења српског народа су једва учили ћирилицу (није била избачена из школског програма), али се ван школе више није користила.

Треба замислити билокоји други европски народ и његове државнике у ситуацији - да су писмо тог народа и језик тог народа били темељ и стубови Цивилизације, као што је то био спрски језик и српско писмо?! Па државници и академици тог народа би уздизали своје писмо до небеских висина. Тражили би да се то писмо изучава на свим светским универзитетима – што би било сасвим природно и прихватљиво.

Наши државници и наше научне установе, својим уништавањем ћирилице, само скрвнаве, или ломе, темеље и стубове Цивилизације. Илија Петровић их упућује на освешћење, те ће садржај ове његове књиге помоћи оздрављењу будућих српских државника и научника, ако њоме не почне излечење данашњих.

 

Београд, 15. јануар 7524 (2016)