Ми јако добро познајемо историју Запада, учимо је темељито кроз школство и боље је познајемо него своју повијест. Човјеку појединцу се утврђује идентитет гледањем у његову личну карту, а за утврђивање идентитета неког народа се мора погледати у његову хисторију. Народ који не учи своју историју нема ни свој идентитет. Овде је циљ да се прије учи туђа историја него своја, јер нам треба прекодирати наш идентитет.

 

Да ме не би језички чистунци прозивали како се фрљацам произвољностима, одмах да кажем на самом почетку да ријеч хисторија, историја и повијест имају исти коријен и односе се на исту ствар. Коријен свих споменутих ријечи је ријеч вијест, вест, тј. вист (повијест, повест, (в)историја гдје је слово „в“ замијењено са словом „х“ што Срби често раде у неким ријечима уво-ухо, суво-сухо итд. ), па ја користим све три ријечи у својим текстовима које пишем на србском нестантдардизованом језику, да покажем свој раскошни списатељски дар :-)

Само је већа штета од непознавања своје историје њено погрешно или нетачно познавање и интерпретирање. Нико нас довољно посвећено не учи да је мрачни средњи вијек у ствари био мрачан за Запад и римо-католике, а не за нас. Нико нам довољно не наглашава да док су други имали робовласничка друштва, ми смо робове који пребјегну на нашу територију проглашавали слободним људима (погледати Законик Цара Душана). Дакле, не мора нам нико држат предавања о томе да смо нецивилизовани или у нечему заостали, што често Запад зна да ради.

И тако напр. један турски лингвиста још 1939. године објелодани да постоји некакав Уџбеник коресподенције на арапско-персијско- грчко-србском језику који се у 15. вијеку користио у Отоманској империји. Постоје само два примјерка која се чувају Константинопољу у православној цркви Аја Софија, преуређеној у џамију. Један примјерак је екавски, а други ијекавски. Њемачки лингвисти који су се прихватили истраживања овог дјела наше историје су за даљне научне анализе узели у разматрање екавску варијанту, пошто је по њиховим ријечима архаичнија.

Пошто ја нијесам лингвиста нећу писати претјерано о садржају овог уџбеника нека то раде професионалци, него ћу само елегантно примјетити да у Отоманској империји у то вријеме турски језик и није био нешто посебно заступљен. Да је био, постојао би у овом уџбенику. Дакле, у Отоманској империји су најзначајнија била ова четири језика, а најзаступљенији је био арапски пошто је и цијели уџбеник (пропратни текст и објашњења) написан на арапском. Србски језик је био значајан језик у Отоманској имеперији. У војсци се командовало на србском, а и на двору се говорило србски. И сада у Турској кажу има девет милиона етничких Срба, али пошто су у највећој мјери муслимани ни садашњим православним Србима није од неког значаја популарисати овај податак. Зато ће ову чињеницу једва дочекати бошњачки владари који ће све ове Србе прогласити Бошњацима.

Из чињенице да постоји овај уџбеник се може извучи још један битан закључак: многи турцизми у србском језику и нису баш турцизми, а сасвим оправдано се може говорити и о србизмима у турском језику, као уосталом и у многим другим језицима, почев од латинског и грчког.

Да споменем главну заблуду са којом нам редовно пробијају главу, а то је мит да ријеч кара је турска ријеч коју смо преузели од њих, па нам наша краљевска династија Карађорђевића има као турску ријеч у називу. Горењем дрвета се оно угљенише и настаје црнило знано као гар. Црн човјек је у народу зван гаравим. Турци нама Србима у ствари враћају нашу ријеч „гар“ као „кар“. Штребери нам излазе из школа и као папагаји понављају оно чиме им тамо напуне главе, ходају улицама и исправљају све који одскачу мислећи да тако шире знање, а у ствари шире митове и догме. Долази вијек за претресање свега досадашњег, па претресавајмо.

О нама самим и нашој историји ништа не знамо, а и оно што знамо је погрешно. Па ево мало за крај неколико србских ријечи из овога уџбеника из 15. вијека, па ако вам се учини да се ради о хрвацким или неких других језика ријечима, онда сте један од оних требају поново да уче неке ствари испочетка:

богобојник, богострашник, далекост, даждан, говорац, јуха, кто, лагахно, лажац, лепост, личник, лубеница, љубник, многосмејац, научитељ, нитко, оснежити, озорити, примитељ, работа, седалиште, сух, удобрити се, укривити, уравнити, великост , злоговорник, знаник итд.

 

Душко Бошковић