1806. године на Боку Которску ударила је велика Наполеонова војска коју је предводио маршал Мармон. Отпор су пружили Бокељи и Црногорци, који су под вођством Св. Петра Цетињског заједно са Русима остварили побједу над француском војском.

Овај догађај Александар Сергејевич Пушкин опјевао је у својој пјесми "Бонапарта и Црногорци" која слиједи у даљем тексту:

Бонапарта питао је:
"Црногорци - шта је то?
Зар се збиља силе моје
Не боји то племе зло?
Кајаће се - објавите
Нек` војводе пука тог
пиштоље и сабље вите
крај кољена баце мог".
И на нас он, ево, крете
Сто топова уз њин хук,
Оклопника кршних чете
И мемлука својих пук.
До предаје нама није,
Црногорска то је ћуд;
Од коњице, пјешадије,
Крш нас брани одасвуд.
Засјесмо у стијење наше
Да вратимо госту дуг;
У планину гост нам јаше
Пустошећи све у круг.
Поред стијења војска иде,
Намах збрка! прште строј!
Французи над собом виде:
Црвени се капа рој!
"Стој и пали! Нек` уклони
Црногорца сваки свог
Не моле за милост они
не штедите ниједног!
"Грунуле су пушке - спале
Капе с грана дигнутих,
И у грмље на нас пале
Притајене испод њих
Плотуном смо узвратили
Французима. "Што је то?" -
Они су се зачудили:
"Није л` ехо?" - "Не, већ зло!"
Пуковник је њихов пао
С њим сто људи и њин стег,
Пук се смео сав и дао
Како ко зна у луд бијег.
Стог Французи мрзе тајно
Наш слободни, кршни краш,
И црвене кад случајно
Црвен калпак виде наш.

Приредили: Благоје Цимбаљевић и Милорад Ђошић