Као у гнезду, у дну планине,

Између Златара и Јадовника,

Од Пријепоља, на сат хода,

Где Милешевка, питома вода,

 Тече и прошле векове броји,

Незнаном неимару, спомен и дика,

Прекрасан, српски, манастир стоји.

 

Не случајно, већ с Вољом Божјом,

У овај крај ће са пратњом стићи,

Владислав Стефан, српски краљ,

Пре осам векова, на месту томе,

Задивљен стати, одлучно рећи:

„Овде се мора, манастир дићи,

Владара српског задужбина,

Са Вољом Божјом, ја сам тај!“

 

К’о што су преци моји, славни,

Зидали цркве и манастире,

Дизали свете задужбине,

Да славу стекну и грех окају,

Ширили веру, православну,

Тако ћу, ја, Владислав, часно.

Подићи прекрасну „Милешеву,“

Тиме испунити свој завет давни.

Нека је од данас, свима јасно!

 

Немања сагради Студеницу,

По Њој ће га памтити сви,

Мој Отац Стефан, подиже Жичу,

Лавру и мајку свих манастира,

У њу је мој стриц, Свети Сава,

Овенчан славом, у сјају пуном,

Стигао из Никеје, с’ митром на глави,

Жезлом, панагијом и крстом златним,

Ко’ први српски архиепископ,

Крунисао брата, српском круном.

Беху то за српство, велики дани,

А Стефан се прозвао Првовенчани.

 

Ја, Владислав, жалити нећу,

Ни вреће злата, које ћу дати,

Ни свога труда, ни богатства,

Платићу најбоље неимаре,

Па нека раде, дању и ноћу,

Само, да манастир лепи осване,

Ту, где нога ми, краљевска стане,

И нека буде, баш какав хоћу!

 

Нека се народ, српски, мој,

На месту овом, рађа и мре,

Да у миру живи и ради,

Господу моли, за век цели,

Нека га Бистрица, поји и храни,

Поштеди од сваке беде и глади,

Нека га штите камене куле,

И да га чува Анђео Бели!

 

Нека Манастир, на понос буде,

У њем’ да гори стотину свећа,

Нек’ ме мој народ, по њему памти,

Да се Владислава, по добру сећа!

Нек’ ме од заборава штите и бране,

Док живим, да се у њему молим,

А када душу Господу предам,

Да ме на крају, ту и сахране.

 

У њем’ ће, мошти мог стрица Саве,

Светитеља српског и учитеља ,

Млађаног принца и монаха,

И првог српског архиепископа,

Након Трнова, бугарског града,

Вечно почивати у Милешеви,

Нека мир нађе у своме крају,

На корак ближе, небеском рају.

 

Овде ће српски епископи,

Служити Господу, по Божјем реду,

Један за другим, према Синоду,

Бољи од бољег, нека му служе,

Да своме стаду пастири буду,

Да православну веру оснаже,

И Господу се Богу одуже!

Као што Јеванђеље Свето налаже!

 

Осам векова, минуше брзо,

Сада је Филарет, епископ врли,

Епархије свете Милешевске,

Окупио народ са свих страна,

Господу се молећи Богу,

С Божјим благословом и у здрављу,

Да се о њему далеко чује,

Нека се ова прослава памти,

„Како царски, ваља и требује.“

Нека је тако на многаја љета,

Нек Господ поживи Филарета.

 

Милош Ђошан, генерал