Када задушнице јесење дођу,
Тужна родбина масовно крене,
У завичај, силом остављен,
До наше Јужне покрајине,
У пратњи КФОРА и ЕУЛЕКСА,
Зараслим путем, кроз пуста поља,
Да своме циљу на крају стигну,
Да посете, срушена гробља.
А када стигну, на рад се баце,
Да прво усправе споменике,
Да скупе слова са именима,
И саставе поцепане слике,
Разбацане кости да прикупе.
Које бацише кабадахије,
Па тек онда, можда и стигну,
Да запале свећу и гроб окаде,
Да поново ожале најмилије.
Јер мрак ће брзо да падне,
Назад се одмах кренути мора,
А КФОР неће да причека,
Још једна суза да се пусти,
На гроб покојнику намењен,
Последњи поздрав да упуте,
За најмилијег, што вечно лежи,
Једном умро, безброј пут сахрањен.
А ми равнодушно само ћутимо,
Правимо се да то не знамо,
Власти ништа не предузимају,
Док једног априлског дана,
Шиптари „фини, мали, поштени,“
Уз помоћ КФОРА и ЕУЛЕКСА,
На њихов гроб не покуцају.
Милош Ђошан