Када задушнице јесење дођу,

Тужна родбина масовно крене,

У завичај, силом остављен,

 До наше Јужне покрајине,

У пратњи КФОРА и ЕУЛЕКСА,

Зараслим путем, кроз пуста поља,

Да своме циљу на крају стигну,

Да посете, срушена гробља.

А када стигну, на рад се баце,

Да прво усправе споменике,

Да скупе слова са именима,

И саставе поцепане слике,

Разбацане кости да прикупе.

Које бацише кабадахије,

Па тек онда, можда и стигну,

Да запале свећу и гроб окаде,

Да поново ожале најмилије.

Јер мрак ће брзо да падне,

Назад се одмах кренути мора,

А КФОР неће да причека,

Још једна суза да се пусти,

На гроб покојнику намењен,

Последњи поздрав да упуте,

За најмилијег, што вечно лежи,

Једном умро, безброј пут сахрањен.

А ми равнодушно само ћутимо,

Правимо се да то не знамо,

Власти ништа не предузимају,

Док једног априлског дана,

Шиптари „фини, мали, поштени,“

Уз помоћ КФОРА и ЕУЛЕКСА,

На њихов гроб не покуцају.

Милош Ђошан