Увод

Подела (српске) баштине.   Целокупна баштина се дели (осим на светску и многе националне) на природну, материјалну, духовну и нематеријалну. Природна може бити жива и нежива, у живој су биљке и животиње, а у неживој: клима, рељеф, руде, воде, тло…

Културна материјална баштина се састоји од непокретних и покретних добара, док нематеријална обухвата вештине, знања, предмете, простор, занате, обичаје, плесове, музику, игру, усмену традицију… У духовност народа спадају вера, нација, језик, писмо, повест, наука, филозофија, уметност, стваралаштво… Са географског становишта у баштину једне државе улази све шта је на њеној територији, мада по основу власништва део може бити страни (црквени и тд). Иначе, Срби имају културну баштину расуту у 50-так држава на свим континентима (осим поларних), али је највише на Балканском полуострву и широм Панонске низије.

Према томе, на основу стваралачког чина и власништва, подједнак део материјалне баштине Срба почетком 21. века налази се у другим земљама, што је редак случај у свету. Овде се ради углавном о српским манастирима, амбасадама и другим здањима, архивама, отетим и покраденим (и скривеним) покретним добрима итд. Даље, баштина се дели на незаштићену и заштићену, где има више нивоа заштите: међународни (Унеско, који је степенује на више или мање угрожену) и неколико унутрашњих степеница, зависно од процењеног значаја. Разуме се да су могуће још детаљније поделе, али је за потребе овога штива довољно речено, уз нагласак да баштину чине и баштиници, поготово идејни  творци, ствараоци и званични носиоци, одржаватељи и чувари као и аматерски прегаоци, попут српског удружења ”Ћирилица” и сличних родољубних друштава.

Приступ теми. Помним истраживањем српске баштине на Балкану и широм света, уочен је повелик обим разарања и губитка објеката и предмета (артефаката) готово свуда: у самој Србији, а још више ван ње. Такође је лако видљив велики степен својатања свега српског, нарочито од стране мањих околоних народа који оскудевају у традицији и самосвојној култури. Током прикупљања грађе за књигу ”Српска баштина” и ”Српска баштина Личана” уочен је низ речи и синтагми које суштински саме по себи тумаче природу разарања оставштине или завештања српскога народа.

У овоме тексту неће бити речи о природној баштини Србије, изузев напомене да је она изузетно богата, разноврсна и добрим делом јединствена. Делови ове баштине су стављени под заштиту, али је она ипак угрожена страним уништавањем и домаћим немаром, крађом и нерадом више него беспарицом, па зато изгледа идилично једино када се посматра из ваздуха (са 150-500 метара висине), мада та бајковитост исчезава како се приближавамо тлу.

У вези са ововременим стањем српске баштине, може се констатовати да њу ево 500 година прате неповољна деловања иностраних чинилаца, што је овде подведено под једну заједничку реч: балканизација. Балканизација је појава која има негативне последице по српски народ, његово завештање и имање, будући је у њеном крилу нађено још стотинак кључних израза који указују на њихово погубно дејство. Уништавању српског стваралаштва особито су допринели освајачки и грађански ратови и најезде разних хорди, али увек уз садејство неких од комшијских варвара, изузев Грка, Румуна, Македонаца и Дубровчана.

Балканизација

Управо стога треба указати на бит појма балканизација, који данас има врло мутно значење, јер се тумачи политичким интересима великих сила а не историјским мерилима. Пример даје Енциклопедија Британика која жели да амнестира агресоре Балкана дефиницијом: ,,Балканизацијаје пејоративни израз за стање расцепканости, заоштрености и сукоба интереса са малим изгледима за решење”. Не пише ко је цепкао, заоштравао ни имао сукоб интереса, а зна се да су то биле велике силе, међу њима и власница ове дефиниције. Види се да тумачење појма балканизације овде није изведено до краја, јер није постављено на научне већ на интересне основе, обично балканизатора или агресора.

Један од највећих истраживача цивилизације др Вил Дјурант дао је кратку и суштински ваљану основу за тумачење појма ,,балканизација” у књизи ,,Доба вере”, где пише:

◦ ,,… за оне са стране стварност Балкана је смеша политичке нестабилности и завере, ратова, убистава, живописног оштроумља, трговачке вештине и погрома”,

◦ а за Балканце: ,,… хиљадугодишња борба за независност од царевина из окружења… за очување јединствене и занимљиве културе и слободу свог духа и традиције”, што додатно илуструје наводом: ,,…Турци су још већи варвари … од којих ни хришћанство није повело мање ратова нити је поубијало мање неверника’’.

Реч балканизација има само један пандан у целом свету и историји, а то је ”либанизација”, тако да им је заједнички извор или полазиште: непрестано обнављање сукоба (интереса) вера, нација и цивилизација, а у корист моћних и на штету њима неподобних. То су две надземне земљотресне геополитичке плоче човечанства које се тару изазивајући ратне и сличне потресе, учестале расколом хришћанства и нападањем агресивног ислама на европске вредности. Обично постоје три гребена плоча: хришћански, јудео и исламски у либанизацији, а у балканизацији исламистички и хришћански, тј. римокатолички спрам православног или/и византијског. Уствари, балканизација се разбуктала падом Византије у османлијске а Угарске у хабзбуршке руке, па отад граница ових ”царевина из окружења” иде по сред српског етничког простора (СЕП).

Појам балканизација садржи све масовне и смишљене акције разарања српске баштине и уништавања Срба, коју наговештава раскол Римског царства, а зачетак се очитује у расапу хришћана 1054. године. Овај расцеп је дуговек, дугачак и најизраженији и најболнији на српском тлу, јер се СЕП налази на кривудавом шаву последње линије продора римокатоличанства на све што се геополитички назива Исток, односно ислама на Запад! Животни простор Срба на Балкану је поприште највећих и најчешћих ратова икада игде покретаних у повести. Само је Београд, као симбол тога, уништаван преко 40 пута! Од 1521-1918. г. (безмало четири века) по Србији одјекују топоти копита и хорде војника Османског и Хабзбуршког царства (КуК) у којима су Срби јаничари и предводници турскеи граничари и заповедници аустријске војске, где су сваки бој завршавали као поражени и као ,,победници”.

Појам балканизације има своје елементе, а то су: узроци, чиниоци, процеси, методе, последице и србофобија (оптерећеност Србима), односно србофагија или њихово ништење.

Узроци балканизације су: похлепа, геополитички значај и разна богатства Балкана, интереси (великих сила и верски), анти(в/б)изантизам и промене друштвених поредака.

Чиниоци балканизације су: поприште (Балкан, најчешће СЕП), учесници, носиоци, трабанти, кривци, миритељи и жртве (највеће су Византија и Срби).

Балканизација је процес који има своје наговештаје, поводе, токове, етапе, учинке, карактер, а за Србе сваковрсно страдање и робовање, падове и осипање баштине.

Методе балканизације су ”маштовите”, као: варваризација (дивљање), многи видови, моћне снаге, срам за носиоце, преверавање, затор народа и баштине Срба и сатанизација (,,Тактика је: демонизирати народ, нешто прогласити геноцидом, наћи полтроне у српском естаблишменту… НВО… да наставе демонизацију’’. Др Емил Влајки, 2010).

Србофобија: њени зачеци, зло, србофоби и србофаги, данак, погром, угрожавање опстанка Срба, предрасуде (у покушају да напише ,,Историју Србије од 19. до 21. века” , Холм Зундхаусен је дао преглед гнусних западњачких предрасуда и лажи о Србима и о Србији).

Балканизација има кобне последице: жртве до истребљења, масовне штете, привредно пропадање, тешке и дуге успоне, непрестане претње и геноциде (,,Србе притискају, клеветају или убијају сви: интелектуалци, филозофи, хуманитарци, владе, УН, суд  у Хагу’’. Жан Дитур, члан Француске академије наука, 2000).

Занимљиво је да балканизатори и агресори никада нису одмерено и реално кажњени, већ напротив – казну су добили они који су нападнути. (Агресију на Србију 1999. г. Х. Пинтер је сматрао бандитском, А. Чомски прекомерном, Ж. Бодријар циничном, Маркес пoспрдном, док су је В. Хавел и Г. Грас ,,поздравили’’).

Кључне речи српског разбаштињавања

Прикупљено је око сто речи и израза, који су типични за сагледавање радњи (глагола) и метода разарања културног блага српског народа. Многе од ових речи појамно су сличне, али ипак имају неку специфичност, а уједно указују на велику ”умешност” виновника да осмисле своје зле намере и акције. Разарачке активности су подељене на оне после којих је српска баштина: 1. нестала (уништавање, исчезавање), 2. више или мање оштећена и оне која је 3. отуђена, сачувана и изложена или (још увек) скривена.

Речи уништавања. Уништавање је крајње и најмање пожељно стање за српску баштину, али је врло често и веома значајног обима, односно давнашње и непрестано.

1. Убијање стваралаца (баштиника) и будућих креатора српске баштине: деце (нарочито од стране Османлија путем данка у крви, одакле су потекли највећи носиоци турске моћи). Хабзбурзи су убили врле Србе: цара Ј. Ненада, П. Сегединца, Ђорђа Бранковића, Герасима Зелића, Л. Богдановића, а војници KуK усмртили сликарку Даницу Јовановић у 29. години, а Мађари Б. Шупута у 28. години. Хрвати су побили највише српске деце у специјалним логорима са десетинама хиљада малих сужања, где је било набијања на бајонете и сл., па стрељали сликара С. Шумановића, писца Г. Карловчана и композитора В. Вучковића. Немци су побили многе ”чете ђака на брдовитом Балкану… у истом дану”.

Под овај појам може се подвести и нестајање великих Срба у згаслим бунама, ратовима, асимилацијама (свуда) и сеобама у друге земље, САД и многе пркоокеанске државе… Комунисти Ј. Б. Тита убили су књижевника Драгишу Васића, војводу Петра Бојовића и огроман број врлих Срба, правећи по градовима Србије ”пасја гробља”. Овде убрајамо реч истребљивање српских трагова и белега, а то значи обесрбљавање СЕП-а, на пр. рушење више цркава СПЦ око Пакраца, заоравање тла и затравњивање већ у почетку антисрпског рата!

 2. Рушење и пустошење у најездама и ратовима балканизатора (великих сила) и других агресора: Ватикана (преко њему привржених сила и трабаната а уз идејну, организациону и финансијску подршку), затим Турака, Монгола, Татара, Угара, Аустријанаца, Млечана, онда Централних сила (Немаца II Рајха, КуК, Турске и Бугарске), па Сила наци-фашизма (немачки III Рајх, Италија), потом ”савезника” (САД, В. Британија, НАТО) и других пактова (Коминтерне, Информбироа). Уз ове силнике у овим злоделима су скоро увек учествовали и трабанти (подрепаши): Хрвати, Шиптари, Мађари, Бугари па и муслимани (Бошњаци) и неке од чланица пактова.

У овај вид разарања иду и следеће речи: паљење, затор, десетковање, сравњивање са земљом, уништавање књига (либроцид: два паљења националне библиотеке Срба у цигло ¼ века од КуК и Немаца) и ништење културе (културоцид од трабаната: Хрвата, Шиптара, Бугара), затим методе пустошења: минирање и паљење (цркви од Хрвата и Шиптара), дизање у ваздух (Смедеревске тврђаве од Немаца). НАТО је Србији за 78 дана 1999. г. срушио: 176 споменика културе (23 средњовековна!), 300 школа и болница, 45 мостова и 1.000 других објеката и исто толико оштетио. Немерљива су рушења: Османлија за 7 векова, Албанаца за 3,5 века, Хабзбурга за 2 века, Хрвата за 1 век, Аустроугара и Немаца за ¾ века, Бугара и НАТО-а за 10-так година.

Специјалне мере против српске културе биле су забране градње духовних здања или пак њихове поправке за време шеријатске власти и у ендехазији од 1941. г. (до у 21. век).

Више или мање оштећена српска баштина

Видови и начини оштећења су такође свакојаки, од зуба времена до криминалних радњи: почиње углавном заподевањем сукоба на Балкану, пујдањем Балканаца (трабаната) једних на друге, особито на Србе, јер су они бедем православног хришћанства, затим долази до варваризације војних снага и силеџијског понашања према свему локалном и српском. Осим тога, имамо случајеве џамијања многих српских цркава ради чега Турци или муслимани оштећују фрескописе пијуцима да би ту српску уметност премалтерисали и прекречили. Такође је долазило до појава демолирања многих духовних објеката из обести и верске (болесне) мржње, првенствено од стране Хрвата. Комунистичка власт је заташкавала све српске штете, а оне су изазиване бомбардовањима, митраљирањима, гранатирањима (у 21. веку Шиптари на Космету гранатирају објекат Унеско-а манастир Дечане). Скрнављење је такође вид оштећивања српске имовине.

Речи отуђења српске баштине

Отуђивање је почело српским поразом на Косову пољу суровим пљачкањем ризница од турских хорди, џамијањем цркава и утихнућем звона и вишекратним ”укидањем” СПЦ, похарама драгоцености, отимањем олова са црквених купола и кровова за израду муниције. У овоме виду узурпације српског завештања имамо османлијско паљење моштију светих Срба.

У овоме погледу имамо више израза, зависно од народа или религије који својатају или узимају објекте или баштинске предмете, а то су: потурчавање, албанчење, кроатизација, мађаризација, покатоличавање, понемчавање, бугарчење, македончење, исламизација…

Нацисти, фашисти, хрватске усташе и комунисти вршили су реквирирање баштинске имовине Срба и одвозили је на скровита места, од чега је мало или нимало враћено, јер титоисте није интересовало српско културно наслеђе.

У отуђивање српске баштине спадају, на пр.: крађа урне са срцем Арчибалда Рајса, брисање српских натписа на црквама у Македонији од стране бугарских дипломата у оба светска рата. Путем омаловажавања културних тековина, чак и Н. Тесле, па сатанизације и блаћења свега српског, нанета је огромна штета самобитности Срба на њиховим животним просторима, са половине којих су углавном најурени у задњих 50 година 20. столећа.

Видови отуђења су поклони истакнутим научницима српских културних реликвија (рукописних књига, старих и скупих), као и продаја (од Вука Караџића, на пр.) и несмотрено дељење којекоме.

Комунисти су одузели приватну имовину свим Србима у СФРЈ и до данас је уделили највећим непријатељима Српства без надокнаде!

У Етнографском музеју у Загребу, 1955. г., Маријана Гушић ”аутор” Тумача изложене грађе, српске предмете описује као културно добро Хрвата(!). Иста ”стручкиња” 1973. г. ”Старинску личку ношњу” приказала је као хрватско обележје (Лика у прошлости и садашњости, Хисторијски архив у Карловцу, Зборник бр. V). И сви остали ”истакнути” хрватски етнолози (Бр. Братанић, М. Гаваци), пишући о областима где живе Срби (па и о Лици) никада не помињу српску етничку заједницу ни народ, да би све њихово сврстали у ”опште добро хрватског народа”. У обимном бедекеру ”Благо на путевима Југославије” (Енциклопедијско-туристички водич, 1984) хрватски аутори приказују српску црквицу Св. Спаса из IX века повише Врлике као своју.

Својатање српског наслеђа свима се исплатило изузев Срба, јер је својаташима то одобрено са највиших места у Европи и Унеско-у. Хрватска ”елита” је писала да Срби ”пишеју как говедари”, али је ипак преотела српски штокавски језик и својата књижевност Дубровника на том истом ”говедарском”, али како год да окренеш – српском, језику. Није ово оспоравање права Хрватима да говоре и пишу српски ни да имају књижевност и књижевнике на српском језику, напротив, али јесте оспоравање да српски језик зову хрватским. Када је реч о односу Хрвата према српској баштини морамо их назвати отимачима: њихов је врхунац, заправо симбол, у чињеници да је председница хрватске владе Јадранка Косор цео свој мандат провела у загребачком стану који је отет породици једног Србина. ”Онога тренутка када је из стана истјерана прва српска обитељ, а на врата залијепљена трака са натписом ”Хрватски војник”, Хрватска је /опет/ утонула у мрак безакоња, неправде и терора… државе – насилника” (др Јован Мирић, политиколог, Загреб).

Врхунац својатања по сваку цену (циљ не бира средства) је народни плебисцит, да је Н. Тесла, син православног свештеника, Србин од главе до пете, Хрват, а још веће непочинство обесрбљавања је предлог да се оснује анти-Божија парадржавна ”хрватска православна црква”, којој би уступили огромна опљачкана добра СПЦ и све српске храмове (углавном грађене у стилу римског барока) и прогласили их својином дотичне креатуре.

Сузбијање српског стваралаштва. У ту сврху вршена су хапшења и затварање умних Срба: од аустријске Монархије: грофа Ђ. Бранковића, С. Милетића, Л. Костића, П. Кочића… Многи значајни Срби беху сужњи KuKу 1. и 2. светском рату: геније М. Миланковић, патријарх Гаврило, а жртве Хрвата гро вођа антифашиста: Р. Кончар, О. Прица, Р. Жигић, Д. Бркић, С. Опачић… У турском ропству није било школства док је у аустријском школовање Срба дуго потискивано, иако су Срби више пута тражили своје школе, које су им дозвољене, али су ушколовани Срби били премештани у места са већинским несрпским живљем и тако асимиловани. У 21. столећу Хрвати упорно истрајавају на уништавању свих културних обележја Срба после 500 година живљења у мешаним срединама данашње Хрватске. Управо је на делу кршење Устава и закона те чланице ЕУ(!), тиме што се сваки боговетни дан чекићају натписи на српском писму ћирилица, уништавање аутомобила са таблицама Србије, забрана повратка Срба на своја имања, куће и станове, без надокнаде за штету почињену током 1990-1995. године и доцније.

Комунистичка антисрпска ујдурма. Комунисти су пујдали друге народе и државе на Србе за сво време од свог настанка после Великог рата па све до пада са власти. Било је уобичајено од стране комунистичких силника изопштавање мислиоца (Св. Саве, Н. Велимировића, Јустина Поповића), научника, уметника и књижевника (највећи српски књижевник М. Црњанског није примљен у САНУ, али јесте неки Е. Кардељ), затим брисање из српске државности и остављање без националне части(!) изузетних великана међу Србима.

Титоизам је докрајчио више стотина породица Срба католика и Срба мухамеданаца (и њихове потомке), који су били веома умни и креативни људи, на пр.: П. Будманија (знао 19 језика!), Ива Ћипика, Н. Томазеа, Хаџи-Ибрахима Фејића, Сабахудина Хаџића… Тај режим ниподаштавао је и обесправљивао Србе, како у Југославији тако и у свету, посебно оне које је прогнао, отео им имања и забранио повратак и посете. Сви професори факултета који су одржали ма и једно предавање током четири године рата у Београду били су одстрањени, а неки прогнани, али ни један са Загребачког свеучилишта, мада су свакодневно држали наставу на тој хрватској профашистикој установи.

Власт СФРЈ није марила за обесправљене Србе у својим републикама као и у Албанији, Румунији, Мађарској и другде, док је тим мањинама давала права већа него што би их имали у матичним земљама. Комунисти су отели све српске задужбине и радили са њима мимо воље завешталаца, већ себи у корист, рушили цркве за штале, скрајнули српски језик и ћирилицу (уз здушну потпору чланова САНУ), али су гонили и тукли друге чланове САНУ (Б. Пекића) и затварали (М. Ђурића) и протерали са факултета више професора 70-тих година… Прогоњени су српски писци Ј. Дучић, М. Црњански и др., уклањане песме Љ. Симовића, Гојка Ђога и др. и све лепо о Србима и лоше о Ј. Брозу Титу.

Скрајнути су носиоци српске новије баштине: хероина Милунка Савић и сви величанствени Срби (М. Миланковић, У. Предић, П. Јовановић), избачени из сопствених станова врсни уметници да би у њих били утоварени партијски комесари и Брозови потрчци, склањане су слике М. Коњовића, П. Омчикуса и М. Поповића, ружени Р. Стевић – Рас и Р. Рељић и бункерисани филмови Д. Макавејева, Ж. Павловића, П. Ђорђевића… Партија је због једне речи спалила речник М. Московљевића (опет либроцид), реч је Србе професоре лишавала плате, забрањене су историје Срба(и Ћоровићева), тј. чланци (и М. Ђурића). Режим се репресијама бранио од оних врхунских дела и стваралаца, којих се с правом бојао, јер се испоставило да је прошао онако како су та дела и делатници слутили.

Режим Ј. Броза је опростио надокнаду штете свим рушитељима српске баштине, чему је и сам увелико доприносио, нарочито да би што више уништио СПЦ и одвојио је од Срба, јер их је једино она очувала пет векова. Одвајање Срба од Цркве удаљило их је од њихове капиталне културе, па му је успело да урнише Србе за пола века више него Османлије за пола миленијума. Режим 1947. г. укида Савез ратних добровољаца 1912-1918. уз оптужбу да је ”деловао као династичка, националистичка, великосрпска и профашистичка организација” (иако су га нацисти забранили). Зато му конфискују имовину (Дом, архиву, инвентар и финансије), која никада никоме није враћена, али је драгоцена картотека нетрагом нестала иако је имала историјску вредност.

Непризнавање српске културе је доста учестало, нарочито од доласка комуниста на власт у Србији и СФРЈ: тако су комунистички ”научници” одбијали помисао да би стећци (као јединствена оригинална ликовна дела у свету) могли бити првенствено српски, те су приписивани неким НЛО бићима, затим је потискивана ћирилица и српски језик, који је преиначаван и најпосле преименован у три нова: црногорачки, босаначки и кроатистички, што је преседан у историји света. А Миле Медић пише: ”Српски језик није свачији и ничији да би га могао присвајати свако коме падне на памет. Он има свог власника и творца… То је српски народ”. Комунизам је доба када се лажира доста баштине: лажним и патвореним докумантима, неоснованим научним и стручним тумачењима који српску баштину приписују другима, поглавито Хрватима који су, после, Шиптара, најоскуднији у традицији, јер су били потлачени и без икакве елите већ од 1100-те године. Али, остаје питање начина настанка највећег музеја у независној хрватској држави (данас ”Мимара”) током владавине нацизма и фашизма?

У туристичком водичу ”Благо на путевима Југославије” ни један храм СПЦ у Републици Хрватској није именован као српска већ само као православна црква (циљ је затор српског имена и вере), али је за ”похвалу” што су ставили поред сваког ”православног” објекта да је ”страдао у Другом светском рату”, а никада од кога и зашто (пада у очи да ни један не-Српски објекат није страдао). Стога је Љ. Мицић, нажалост, био у праву написавши Хрватима: ”Лажна, празна, надута, ‘тисућгодишња’ култура вири иза сваког ћошка”, док је, имајучћи у виду крађе и својатања, М. Павић забележио: ,,У Хрватској… осећају да је хрватска култура лиценцна… Отуда мржња за све креативно… што није Хрватско’’. Иако Задужбина ”Иво Андрић” није одобрила хрватски захтев да изда књиге И. Андрића, Хрвати су остали на становишту својатања и овога српског писца, те га је Матица хрватска у БиХ ипак штампала, што је надлежни суд у Сарајеву осудио.

Српски допринос разбаштињавању. Сами Срби су увелико допринели уништавању и нестајању српске баштине, и то: честим раскољавањем велможа, вођа, политичара и у СПЦ, затим немаром, нечињењем, јавашлуком, крађама, продајом артефаката, провођењем Брозових налога отуђивања српског блага, поклонима несумњиво јединствених дела (а преко Ј. Броза страним држављанима), без инсистирања да се покрадено и отето врати ма откуда то било. Чак се ћути на хрватско пријављивање ојкања и бећарца Унеско-у, што је грех, односно изостанак пријављивања сопствене (нематеријалне и материјалне) баштине овој светској кући заштите цивилизацијских добара. Бивало је случајева нестручне рестаурације објеката и културолошких предмета. Иначе, и Срби су били склони да ниподаштавају своје врхунско културно наслеђе, па није чудо што оно убрзано пропада или се отуђује. Иако највећа цивилизацијска установа у историји Срба, САНУ такође доста доприноси губитку језика и ћириличног писма, што још није превазиђено у томе академијином одељењу, а има штета по Србе и од неких историјских недоречености и лажи негованих у Академији.

Закључци

Само велики народи, попут Срба, могу створити величанствену или врхунску баштину, али је могу сачувати вредни, одани, умни, стручни и умешни људи у организованој држави. У томе, српској природној баштини треба стална еколошка метла и честе мобе (моба је корисно српско својство, које је почесто одржавало опстанак народа).

Нађено је преко сто видова криминогених непочинстава према српској баштини у последњих 500 година. Размере разарања су огромне, као мало где у свету, будући да је уништена бар трећина а оштећене две трећине културног блага Срба. Највећа рушења имамо код имовине СПЦ, која је изразито најзаступљенија, јер баштини архитектуру, ликовност (фреске, иконе, минијатуре…), драгоцености примењене уметности, језик и писмо више од хиљаду година трајања, односно живог стварања и јер је распрострањена на целом Балкану и Панонији, као и у 50-так држава света.

Највише су наудили српској баштини: османска Турска, Ватикан, Хрвати, Немци, Албанци, Бугари, Хабзбуршка монархија, Мађарска, САД, В. Британија, Италија и НАТО. Не смемо заобићи огромну штету коју су српској баштини доносили сви српски расколи после пада Немањића, па антисрпски комунисти за пола века, док има штете и од неслоге у врху православних, јер се ни око чега не слажу, већ се стално цепкају и свађају, љуте или ћуте.

Нарочито примитивну темељитост при уништавању (па и својатању) испољили су: усташе у Хрватској, Шиптари на Космету, често Османлије (сетимо се турске окрутности у градњи Ћеле куле са 1.000 српских лобања), а богами и НАТО – промоцијом тзв. колетаралне штете приликом бомбардовања баштине Србије.

Срби немају а треба им: Музеј српског холокауста са пописом (невиних) жртава, Визитор центар српске баштине (макар и виртуелни), Спомен кућа нестале српске баштине, Музеј књиге, Библиографија, Енциклопедија, Историја културе, Српски речник… Србија и Срби уопште касне у обради и пријавама своје баштине под (макар и крхке) скуте Унеско-а, уместо што обично ”користе сваку прилику да пропусте добру прилику”. Да би се ово све урадило треба нам обухватан Институт за баштину Српства.

Шта нам предстоји у вези са (незавидним) стањем целокупне српске баштине? Повећана пажња, бдење, стручност, школовање, предан рад, мобе, евиденције, новац. Мора се радити и ”после треће смене” и аматерски, али највише у надлежним и плаћеним службама. Знатно више пажње и ангажовања захтевати од задужених органа и посленика, кажњавати јавашлук, награђивати успешан рад, организовати што чешће посете бројним местима српске културе у Србији и ван ње, а не као до сада да деца (и одрасли) луњају по свету без циља и смисла. Свака општина мора имати споразум о пријатеству и сарадњи са општином или насељем где су Срби и баштина угрожени, свуда ван Србије!

Захвалност. У 20. веку није рођено онолико великих Срба попут оних пар стотина који су обележили 19. столеће и обогатили српску баштину темељним истраживањем, сакупљањем, описом и спашавањем баштине од заборава и губитка. Нека зато мало овога писаног златног праха падне по њиховим именима (да се поново појаве слични прегаоци међу Србима).

Хвала: тројици Бошковића: Јовану, Стевану и Стојану, четворици Павловића: Драгољубу, Ђорђу, Живку и Петру, тројици браће и двема сестрама Настасијевић, двојици Поповића: Павлу и Богдану, тројици Ђорђевића: Р. Тихомиру, Петру (Пери) и Владану, истом броју Јовановића: Јови Змају, Љубомиру и Слободану (кога је Ј. Б. Тито прогласио непријатељем), Игњатовић Јакову, Валтровић Михајлу, Васић Милоју, Гарашанин Милутину, Дучић Јовану, Ердељановић Јовану, Жујовић М. Јовану, Клерић Љубомиру, Кошанин Недељку, Матавуљу Сими, Милићевић Милану, Мурат Марку (убиле га хрватске усташе), Ненадовић Љубомиру, Нушић Браниславу, Петковићима: В. К. и В. Р., Панчић Јосифу, Ракић Милану, Радонић Јовану, Илариону Руварцу, Сремцу Стевану, Шантић Алекси, Чајкановић Веселину (Ј. Броз га лишио посла на Универзитету 1945), Станковић Корнелију, Мокрањац Стевану, Скерлић Јовану, Маринковић Јосифу, Никодим Милашу, Грујић Радославу, Станојевић Станоју

Посебно хвала стотинама великих и хиљадама малих добротвора и оних који су више давали него узимали, часним ратницима који су бранили баштину од насилника и непознатим и познатим творцима непролазних дела, дакле оним умотворцима чија ремек дела одишу лепотом и добротом и свима који су на добро узвраћали још бољим а на зло одбраном, чистотом, праштањем, правдом и истином….