РЕЦЕНЗИЈА

књиге Наша азбука ћирилица аутора Голуба Миладиновића

Живимо у доба клонулости и тромости духа и највећих противрјечја и па­радокса, а један од њих је да и да­нас, када је на дјелу велико насртање на пра­вославље од стране тзв. новог св­је­тског поретка, па у том контексту и на ћи­ри­ли­цу као хљеб и со његовог сло­ве­с­ног постојања, готово да и нема списа који из­ражавају њену вишеструку ври­је­д­ност и од­бра­ну њеног постојања. Напротив, такви списи су сасвим ријетки, да не кажемо уникатни усамљеници на чији се рад и обликовање одважују само и тек они што су у цјелини и до краја спознали ва­жност свога одговорног и далеко­сеж­ног задатка. Међу њима је и Голуб Мила­ди­новић са овом својом књигом о на­шој азбуци ћирилици коју нам презентује на инспиративан и неуобичајен начин, што је посао нашег увида, интерпре­та­ци­је и процјене вриједности у овој рецен­зији. Јер, наш задатак видимо у првом ре­ду у томе да покажемо не само садржај и облик ове књиге, дакле њено оно ''шта'' и ''како'', њене различите димен­зи­је и начин како су се оне уклопиле и сли­ле у ону главну, духовну матрицу, него и да дамо процјену и далекосежност ње као одређеног је­динственог и ријетког подухвата.

У овом необичном спису Миладиновић се предметно-тематски бави на­шом азбуком ''ћиричицом'', а она је неоспорно једна од најбитнијих димензија са­­мобитности српског националног идентитета. Нема сумње да се он њоме бави у извјесном ''стратешком'' моду­су и с циљем да се она не само очува, већ и да се што дубље и на креативан начин уко­рје­њу­је и усади у само биће народа кроз едукацију са­вре­мених и будућих српских нараштаја по­себно оних најмлађих у свом тзв. ''есте­ти­­чком'' добу када се још осјећа и мисли у сли­кама, звучним и и­ко­ничким зна­ци­­ма тога писма, који откривају не само свој непоновљиви зна­чењ­ски и ноетички, него и сам свој ес­тетски смисао. Зато нам ова књига говори вер­ба­л­но и невербално, визу­ел­но, аудитивно и конотативно, ријечима и мишљу али и сликом, од­носно јед­но­ставном и лијепом илустрацијом, па је овај други тип њеног говора штавише над­­моћнији и претежнији од првог са којим уско ди­јели значењско-смисаону ком­племен­тарност.

Ћирилица је један специфичан и живи систем знакова за значењску и сми­саону, сло­весну комуникацију и изражавање које карактерише источну, сло­венску природу и ка­рактер православне цивилизације. Пошто је она готово сро­ђена и сливена са духом већине православних народа, у нашем времену у којем се бришу све умне и духовне вриједности, по­себно оне што долазе са Истока, она је нарочито као ду­ховни и културни феномен и еле­менат српског и руског идентитета данас из­ложена небројеним нападима, деструкцији и по­тирању. Жи­вимо дакле у свијету тзв. глобал­ног поравнавања на исто, у којем се, међу­тим, парадоксално, знакови и си­мболи сада убрзано умножавају у своје искривљене ли­кове по­себно захва­љу­­ј­­ући средствима масовног комуницирања, при чему се наметањем општег, пла­нетарног обрасца губе најживотнији елементи посебног на­ционално-завичај­ног духа и у њему примарно страдају оне његове самобитно нацио­нал­не, магиј­ске и религијске ком­поненте. То је случај и са духовном стру­к­туром ћи­рилице која се дуго отуђивала и потис­кивала у комунистичко-ате­ис­тичком историјском вре­мену, а и данас ништа мање у ово не­доба савременог неолибералног раста­кања и дисипације, па је наш аутор одабрао прави тре­нутак када ће да иступи са својим пројектом њеног очувања, обнављања и одбране.

Српска ћирилица је национално фонетско писмо које представља темељ­ну, сто­жер­ну вертикалу српског духовног, историјског идентитета. Другим рије­чима, она је не само израз и исходиште српског језика, него и истина српског ис­­торијског и духовног битка, да­кле фонетски систем и морфологија знакова при­­­лагођених гласовима српског језика које Миладиновић назива ''звучним сли­кама''. У том смислу може се рећи да наша азбука од­го­ва­ра не само особинама ср­­п­­ског језика, већ и цртама и одликама српског духа и само­бит­ности српског је­динственог националног идентитета. Ово говори више о ћирилици као из­разу српског духовног и језичког битка, него о њеном прилагођавању самим својст­ви­ма срп­ског језика, што је аутор у својој књизи адекватно показао. Јер, књига На­ша азбука ћи­ри­лица Голуба Миладиновића представља резултат његове цје­ло­­животне привржености те­мељном српском писму и стваралачком чину обли­ковања његове структуре и конкрети­зо­ва­не духовне суштине, односно са­мом от­кривењу ћириличне тајне драме духа и израза ос­т­вареном у извјесном ес­тет­с­ком смислу. У самој креативној игри тог откривења лежи син­теза његових број­них страна и димензија од оне философско-духовне, преко православно-је­ван­ђел­ско духовне, затим педагошко-дидактичке, па све до граматичке и право­пи­с­не на­учно-фонетске и фонолошке, те и поетске, ликовне и музичке ком­по­ненте, то јест саме ум­јетничко-естетске структуре дјела. Интегрално посматрано, ова књи­га о ћирилици се дои­ма као одређена духовна синтеза која смјера да дина­ми­чки и активно подржи обнову и по­нов­но укорјењивање у самобитност срп­ског духа једног од најважнијих сегмената бића ње­говог изворног идентитета ко­ји се увелико отвара и излаже процесу отуђивања и раско­рје­њивања у дека­дентној агонији савремене западне цивилизације.

Зато Миладиновић и полази од азбуке као основе и извора са којег се мно­ге ријечи могу рећи као ''црвена гласна слова''', затим ''слова тиха зелена, као цветови слова красна''. Њених тридесет гласова као основних звучних језичких слика српска дјеца изговарају већ у првим својим годинама, пет самогласника или ''гласних слова'', како их он овдје назива, дуго, засебно и без промјене њи­хо­ве ''звучне слике'', док сугласници по њему ''тиха слова'' са ''неодређеним по­лу­гласом'' не само да брзо мијењају звучне слике, него се и не уче за­себ­но то јест по­јединачно, па ипак су ''гласна'' и ''тиха'' слова међу собом и у цјелинама ри­јечи комплементарна и складна. Миладиновић с разлогом васпитачима дјеце нуди изго­варање те цјелине у формули (с)ликовног изгледа црвеног цвијета што стоји на два зелена стабла са по три листа с лијеве и с десне стране, при чему импли­ци­ра свјесну игру црвене и зелене боје у дјечијем уму све ''до савршене белине, која се прелива у обличје необичног ду­ховног цвета наше азбуке-ћири­ли­це'', те и да су ''тиха слова'' (њих 24) исписана зеленом бо­јом и смјештена у о­да­браним па­ровима на стаблима и листовима.

Надаље, он нашу азбуку раш­чла­њу­је у два­наест грана на којима се по ње­му фор­ми­рају ријечи за памћење ''ти­хих'' слова према мјесту, да би ''тихо'' слово ''р'' што настаје тре­пе­рењем врха је­зи­ка и гдјекад образује ријеч без учешћа не­ког од ''гласних'' слова, лоцирао при дну цвијета између гласних слова као ''до­ди­рно'', тихо слово, на ''задњу грану десног ста­бла''. У овој аналитици Милади­новићевог ћириличног јединства сим­бо­­лично оличеног ликом цвијета налазе се и ''л'', ''р'', ''н'', три гласа што настају ''на врху језика'' и као такви повезују цвијет гласних слова са његова два ''тиха'' стабла: на лијевом иза ''л'' смијешта се пет ''ти­хих'' - ''д'', ''т'', ''ц'', ''з'', ''с'' – која настају ''на зубима'', док на десном иза ''н'' слиједи та­кође пет ''тихих'' – ''б'', ''п'', ''в'', ''ф'', ''м'' – што настају ''на уснама'', да би се остали ''тихи'' гласови даље ло­ци­рали по листовима. При том он води ра­чуна да се на свих дванаест грана добије по једна смисаона ријеч, која је у стању да олакша памћење парова тихих гласова-слова за која је резервисано одређено мјесто у хијерархији азбуке. Овакав модел азбуке ћи­рилице аутор именује син­тагмом ''речи – рећи'', пошто је по њему сам Творац човјеку дао ријечи за ка­зивање и слушање-разумијевање, а сама стратегија описмењавања за коју се за­лаже прво полази од упознавања ''гласних'' и ''тихих'' слова-гласова, затим се ус­мјерава на њихово повезивање у ријечи, па онда иде кроз увођење ријечи у син­тагме и реченице, да би завршила овладавањем писаним облицима бесједа. Ср­пску азбуку ћирилицу он узима као саму душу језичког бића православних Ср­ба, духовних потомака Светог Саве. (Овој књизи саприпадна је и тзв. свеска за вјежбање којој аутор приписује такву подешеност слова ''да и невешта дечја ру­ка може брзо уз помоћ црвеног и зеленог фломастера да лепо испише пре­поз­нат­­љиве речи и да их затим течно прочита''.)

Своме моделу ћириличне азбуке именованом ''речи – рећи'' Миладиновић обезбје­ђу­је и тзв. просторну и временску комплементарност. По њему сам унут­рашњи покрет и фор­мирање ријечи за памћење парова ''тихих'' гласова-слова по мјесту на стаблима представља тзв. просторни и временски позитив, јер он чини основни изглед азбуке као уникатне цје­ли­не у просторном бићу, док времен­ском њеном бићу припадају ''гласна'' слова и цвијет цр­вене боје, те стабла, лис­тови и ''тиха'' слова-гласови зелено обојени. У ''негативном'' од­ређењу компле­мен­­­та­р­ности стоји ''просторни негатив'' као лик у огледалу, при чему је ли­је­во ста­бло на десној, а десно на лијевој страни, док ''временски негатив'' чини измје­на бо­ја, па су сада тиха слова црвена а гласна зелена, сем ''и'' темељног гласног слова што одр­жа­ва боју и мјесто у цвијету, а додирни тихи глас ''р'' више није по­дно цвијета, него у са­мим ријечима имена азбуке: речи – рећи.

Голуб Миладиновић нас овдје с разлогом подсјећа и на свету браћу Ћи­ри­ла и Ме­тодија, као и на њихову свету мисију да сто година послије Седмог Ва­­сељенског Сабора ''у срцима Словена запале огњене језике Символа вере'', чи­ме настаје и прво писмо словен­ских народа – глагољица, да би њихови ученици ову усавршили у ћирилицу, коју Вук Ка­раџић доводи до самог савршенства, при чему она тијесно стоји у вези и са православном вјером коју свом народу дарује Све­ти Сава и која проповиједа Христа и вјечни живот у Ње­говом царству. Ина­че он у низу пажљиво одабраних фрагмената (на примјер, о раз­два­јању свјет­ло­сти од таме, о стварању првог човјека, те навођење Симбола вјере и сл.) успје­ш­­но и на свој начин спаја ћирилично-језичко и вјерско православно духовно биће пока­зу­јући њихову не само историјско-дијахронијску, већ и ону суштинску, син­хронијску нераз­двојивост и сливеност у једно исто духовно биће које чини је­дну од најважнијих димензија српског духовног националног идентитета. По­ред бројних цртежа структурног цвијета ћи­ри­лице аутор је ову књигу обогатио и бројним фотосима духовног и симболичког карак­те­ра, а посебно властитим по­етско-стихованим прилозима значајног дидактичко-педагошког смисла нами­је­њеног не само младом нараштају, већ и одраслима, као, на примјер, о челу и ду­ши, души и туги, великом имену Јоци, о Јоци што уљеза сања, у ноћи жаба, жа­ба у џепу, у џепу воће, вођа и кофа, у кофи мјехури и сл. Исто тако, важно је на­поменути да он у мо­ли­т­ви, како истиче као ''недостојни учитељ'', ову књигу по­свећује дјеци некадашњим ђа­ци­ма (тада су била дјеца) из Драгољевца код Ис­тока, који су овдје представљени цвијет аз­буке упознали у првом разреду с уну­трашње стране корица буквара, но нажалост, авиони су их отјерали далеко са ог­њишта и сада чекају дан повратка на своје Свето Косово.

Када се зброје и узму у обзир све неоспорне вриједности рукописа ове не­обичне и ри­јетке, чак усамљене књиге, а те вриједности су бројне и једин­ст­вене, од оне научно-фо­нетско-фонолошке и граматичко-правописне, затим ко­му­никацијске духовно и културно идентитетске, те и духовно-православне, не мање и оне креативно-умјетничке и естетске, и посебно оне педагошко-дидак­тичке и васпитно-иновативне итд., онда без сумње можемо констатовати њену истинску и умножену вриједност како спознајно-теоријску тако и прак­тичну у очувању, обнављању и даљем укорјењивању ћирилице и њеног духа у биће но­вих младих српских нараштаја. Она не само по своме садржају, идејама, моти­ви­ма, новој тер­минологији, јасном приступу и слично, него и нарочито по на­чи­ну како је у њој пројект на­ше азбуке остварен и презентован, посебно у његовом естетском аспекту, као и по својој једноставности и дубини-далекосежности, представља одиста одређено ново, необично и успјешно остварење, које као так­во срдачно препоручујемо публиковању.

РЕЦЕНЗЕНТ

--------------------------------------------------------------

др Богомир Ђукић, ред. универ. проф. у пензији