РЕЦЕНЗИЈА
књиге Наша азбука ћирилица аутора Голуба Миладиновића
Живимо у доба клонулости и тромости духа и највећих противрјечја и парадокса, а један од њих је да и данас, када је на дјелу велико насртање на православље од стране тзв. новог свјетског поретка, па у том контексту и на ћирилицу као хљеб и со његовог словесног постојања, готово да и нема списа који изражавају њену вишеструку вриједност и одбрану њеног постојања. Напротив, такви списи су сасвим ријетки, да не кажемо уникатни усамљеници на чији се рад и обликовање одважују само и тек они што су у цјелини и до краја спознали важност свога одговорног и далекосежног задатка. Међу њима је и Голуб Миладиновић са овом својом књигом о нашој азбуци ћирилици коју нам презентује на инспиративан и неуобичајен начин, што је посао нашег увида, интерпретације и процјене вриједности у овој рецензији. Јер, наш задатак видимо у првом реду у томе да покажемо не само садржај и облик ове књиге, дакле њено оно ''шта'' и ''како'', њене различите димензије и начин како су се оне уклопиле и слиле у ону главну, духовну матрицу, него и да дамо процјену и далекосежност ње као одређеног јединственог и ријетког подухвата.
У овом необичном спису Миладиновић се предметно-тематски бави нашом азбуком ''ћиричицом'', а она је неоспорно једна од најбитнијих димензија самобитности српског националног идентитета. Нема сумње да се он њоме бави у извјесном ''стратешком'' модусу и с циљем да се она не само очува, већ и да се што дубље и на креативан начин укорјењује и усади у само биће народа кроз едукацију савремених и будућих српских нараштаја посебно оних најмлађих у свом тзв. ''естетичком'' добу када се још осјећа и мисли у сликама, звучним и иконичким знацима тога писма, који откривају не само свој непоновљиви значењски и ноетички, него и сам свој естетски смисао. Зато нам ова књига говори вербално и невербално, визуелно, аудитивно и конотативно, ријечима и мишљу али и сликом, односно једноставном и лијепом илустрацијом, па је овај други тип њеног говора штавише надмоћнији и претежнији од првог са којим уско дијели значењско-смисаону комплементарност.
Ћирилица је један специфичан и живи систем знакова за значењску и смисаону, словесну комуникацију и изражавање које карактерише источну, словенску природу и карактер православне цивилизације. Пошто је она готово срођена и сливена са духом већине православних народа, у нашем времену у којем се бришу све умне и духовне вриједности, посебно оне што долазе са Истока, она је нарочито као духовни и културни феномен и елеменат српског и руског идентитета данас изложена небројеним нападима, деструкцији и потирању. Живимо дакле у свијету тзв. глобалног поравнавања на исто, у којем се, међутим, парадоксално, знакови и симболи сада убрзано умножавају у своје искривљене ликове посебно захваљујући средствима масовног комуницирања, при чему се наметањем општег, планетарног обрасца губе најживотнији елементи посебног национално-завичајног духа и у њему примарно страдају оне његове самобитно националне, магијске и религијске компоненте. То је случај и са духовном структуром ћирилице која се дуго отуђивала и потискивала у комунистичко-атеистичком историјском времену, а и данас ништа мање у ово недоба савременог неолибералног растакања и дисипације, па је наш аутор одабрао прави тренутак када ће да иступи са својим пројектом њеног очувања, обнављања и одбране.
Српска ћирилица је национално фонетско писмо које представља темељну, стожерну вертикалу српског духовног, историјског идентитета. Другим ријечима, она је не само израз и исходиште српског језика, него и истина српског историјског и духовног битка, дакле фонетски систем и морфологија знакова прилагођених гласовима српског језика које Миладиновић назива ''звучним сликама''. У том смислу може се рећи да наша азбука одговара не само особинама српског језика, већ и цртама и одликама српског духа и самобитности српског јединственог националног идентитета. Ово говори више о ћирилици као изразу српског духовног и језичког битка, него о њеном прилагођавању самим својствима српског језика, што је аутор у својој књизи адекватно показао. Јер, књига Наша азбука ћирилица Голуба Миладиновића представља резултат његове цјеложивотне привржености темељном српском писму и стваралачком чину обликовања његове структуре и конкретизоване духовне суштине, односно самом откривењу ћириличне тајне драме духа и израза оствареном у извјесном естетском смислу. У самој креативној игри тог откривења лежи синтеза његових бројних страна и димензија од оне философско-духовне, преко православно-јеванђелско духовне, затим педагошко-дидактичке, па све до граматичке и правописне научно-фонетске и фонолошке, те и поетске, ликовне и музичке компоненте, то јест саме умјетничко-естетске структуре дјела. Интегрално посматрано, ова књига о ћирилици се доима као одређена духовна синтеза која смјера да динамички и активно подржи обнову и поновно укорјењивање у самобитност српског духа једног од најважнијих сегмената бића његовог изворног идентитета који се увелико отвара и излаже процесу отуђивања и раскорјењивања у декадентној агонији савремене западне цивилизације.
Зато Миладиновић и полази од азбуке као основе и извора са којег се многе ријечи могу рећи као ''црвена гласна слова''', затим ''слова тиха зелена, као цветови слова красна''. Њених тридесет гласова као основних звучних језичких слика српска дјеца изговарају већ у првим својим годинама, пет самогласника или ''гласних слова'', како их он овдје назива, дуго, засебно и без промјене њихове ''звучне слике'', док сугласници по њему ''тиха слова'' са ''неодређеним полугласом'' не само да брзо мијењају звучне слике, него се и не уче засебно то јест појединачно, па ипак су ''гласна'' и ''тиха'' слова међу собом и у цјелинама ријечи комплементарна и складна. Миладиновић с разлогом васпитачима дјеце нуди изговарање те цјелине у формули (с)ликовног изгледа црвеног цвијета што стоји на два зелена стабла са по три листа с лијеве и с десне стране, при чему имплицира свјесну игру црвене и зелене боје у дјечијем уму све ''до савршене белине, која се прелива у обличје необичног духовног цвета наше азбуке-ћирилице'', те и да су ''тиха слова'' (њих 24) исписана зеленом бојом и смјештена у одабраним паровима на стаблима и листовима.
Надаље, он нашу азбуку рашчлањује у дванаест грана на којима се по њему формирају ријечи за памћење ''тихих'' слова према мјесту, да би ''тихо'' слово ''р'' што настаје треперењем врха језика и гдјекад образује ријеч без учешћа неког од ''гласних'' слова, лоцирао при дну цвијета између гласних слова као ''додирно'', тихо слово, на ''задњу грану десног стабла''. У овој аналитици Миладиновићевог ћириличног јединства симболично оличеног ликом цвијета налазе се и ''л'', ''р'', ''н'', три гласа што настају ''на врху језика'' и као такви повезују цвијет гласних слова са његова два ''тиха'' стабла: на лијевом иза ''л'' смијешта се пет ''тихих'' - ''д'', ''т'', ''ц'', ''з'', ''с'' – која настају ''на зубима'', док на десном иза ''н'' слиједи такође пет ''тихих'' – ''б'', ''п'', ''в'', ''ф'', ''м'' – што настају ''на уснама'', да би се остали ''тихи'' гласови даље лоцирали по листовима. При том он води рачуна да се на свих дванаест грана добије по једна смисаона ријеч, која је у стању да олакша памћење парова тихих гласова-слова за која је резервисано одређено мјесто у хијерархији азбуке. Овакав модел азбуке ћирилице аутор именује синтагмом ''речи – рећи'', пошто је по њему сам Творац човјеку дао ријечи за казивање и слушање-разумијевање, а сама стратегија описмењавања за коју се залаже прво полази од упознавања ''гласних'' и ''тихих'' слова-гласова, затим се усмјерава на њихово повезивање у ријечи, па онда иде кроз увођење ријечи у синтагме и реченице, да би завршила овладавањем писаним облицима бесједа. Српску азбуку ћирилицу он узима као саму душу језичког бића православних Срба, духовних потомака Светог Саве. (Овој књизи саприпадна је и тзв. свеска за вјежбање којој аутор приписује такву подешеност слова ''да и невешта дечја рука може брзо уз помоћ црвеног и зеленог фломастера да лепо испише препознатљиве речи и да их затим течно прочита''.)
Своме моделу ћириличне азбуке именованом ''речи – рећи'' Миладиновић обезбјеђује и тзв. просторну и временску комплементарност. По њему сам унутрашњи покрет и формирање ријечи за памћење парова ''тихих'' гласова-слова по мјесту на стаблима представља тзв. просторни и временски позитив, јер он чини основни изглед азбуке као уникатне цјелине у просторном бићу, док временском њеном бићу припадају ''гласна'' слова и цвијет црвене боје, те стабла, листови и ''тиха'' слова-гласови зелено обојени. У ''негативном'' одређењу комплементарности стоји ''просторни негатив'' као лик у огледалу, при чему је лијево стабло на десној, а десно на лијевој страни, док ''временски негатив'' чини измјена боја, па су сада тиха слова црвена а гласна зелена, сем ''и'' темељног гласног слова што одржава боју и мјесто у цвијету, а додирни тихи глас ''р'' више није подно цвијета, него у самим ријечима имена азбуке: речи – рећи.
Голуб Миладиновић нас овдје с разлогом подсјећа и на свету браћу Ћирила и Методија, као и на њихову свету мисију да сто година послије Седмог Васељенског Сабора ''у срцима Словена запале огњене језике Символа вере'', чиме настаје и прво писмо словенских народа – глагољица, да би њихови ученици ову усавршили у ћирилицу, коју Вук Караџић доводи до самог савршенства, при чему она тијесно стоји у вези и са православном вјером коју свом народу дарује Свети Сава и која проповиједа Христа и вјечни живот у Његовом царству. Иначе он у низу пажљиво одабраних фрагмената (на примјер, о раздвајању свјетлости од таме, о стварању првог човјека, те навођење Симбола вјере и сл.) успјешно и на свој начин спаја ћирилично-језичко и вјерско православно духовно биће показујући њихову не само историјско-дијахронијску, већ и ону суштинску, синхронијску нераздвојивост и сливеност у једно исто духовно биће које чини једну од најважнијих димензија српског духовног националног идентитета. Поред бројних цртежа структурног цвијета ћирилице аутор је ову књигу обогатио и бројним фотосима духовног и симболичког карактера, а посебно властитим поетско-стихованим прилозима значајног дидактичко-педагошког смисла намијењеног не само младом нараштају, већ и одраслима, као, на примјер, о челу и души, души и туги, великом имену Јоци, о Јоци што уљеза сања, у ноћи жаба, жаба у џепу, у џепу воће, вођа и кофа, у кофи мјехури и сл. Исто тако, важно је напоменути да он у молитви, како истиче као ''недостојни учитељ'', ову књигу посвећује дјеци некадашњим ђацима (тада су била дјеца) из Драгољевца код Истока, који су овдје представљени цвијет азбуке упознали у првом разреду с унутрашње стране корица буквара, но нажалост, авиони су их отјерали далеко са огњишта и сада чекају дан повратка на своје Свето Косово.
Када се зброје и узму у обзир све неоспорне вриједности рукописа ове необичне и ријетке, чак усамљене књиге, а те вриједности су бројне и јединствене, од оне научно-фонетско-фонолошке и граматичко-правописне, затим комуникацијске духовно и културно идентитетске, те и духовно-православне, не мање и оне креативно-умјетничке и естетске, и посебно оне педагошко-дидактичке и васпитно-иновативне итд., онда без сумње можемо констатовати њену истинску и умножену вриједност како спознајно-теоријску тако и практичну у очувању, обнављању и даљем укорјењивању ћирилице и њеног духа у биће нових младих српских нараштаја. Она не само по своме садржају, идејама, мотивима, новој терминологији, јасном приступу и слично, него и нарочито по начину како је у њој пројект наше азбуке остварен и презентован, посебно у његовом естетском аспекту, као и по својој једноставности и дубини-далекосежности, представља одиста одређено ново, необично и успјешно остварење, које као такво срдачно препоручујемо публиковању.
РЕЦЕНЗЕНТ
--------------------------------------------------------------
др Богомир Ђукић, ред. универ. проф. у пензији