Имали смо прилику да 29. јануара у Српском културном центру «Ћирилица» у Београду у Скерлићевој 12 слушамо сведочење једног од највећих филозофа и интелектуалаца овог и прошлог века Жарка Видовића. На молбу домаћина вечери, пуковника авијације у пензији, пилота Милорада Ђошића, пристао је да у 95. години живота изађе у јавност, да се присети најситнијих детаља свог живота који су уједно били прекретница у српској историји.

Жарко Видовић, историчар уметности, ликовни критичар, историчар цивилизације – стојећи говори у културном центру. Публика стоји и слуша истините приче.

Добровољац Априлског рата ухапшен је у Сарајеву октобра 1941. године и затворен у немачком, па пребачен у усташки затвор. У великом транспорту 1942. године пребачен је у логор Јасеновац. Говори како су га од усташке каме спасили ССовци, депортовањем у логор Нарвик у Норвешкој. Из логора је са тројицом другова побегао у Шведску.

У Шведској су се обратили совјетској амбасади. Примила их је амбасадор госпођа Александра Михајловна Колонтај (Алекса́ндра Миха́йловна Коллонта́й). Одмах је упитала ко су, одакле, шта траже?

Рекли су да су партизани. Срби? – упитала је. Када су одговорили потврдно, завртела је главом. Рекла им је да ће их Тито похапсити, да ће Тито преварити србе и партизане, да ће се окренути Енглеској и Черчилу. Совјети, односно амбасадор Колонтај 1943, је знала шта ће се догодити 1948. Знали су да Тито ради против Срба и Руса, да има своје штићенике и покровитеље у Лондону.

Интересантна је теорија овог филозофа о победи руског народа у отаџбинском рату. Видовић је убеђен да у рату није победио Стаљин и Црвена армија, него руски дух, руска историја, литература Лава Толстоја, Достојевског. Да код Руса није било унутрашњег духа, неби победили фашизам.

Видовић говори да је по повратку у Титову Југославију, због ставова о демократији, због предлога да логораши оснују посебно удружење које се неби везало за партизане је ухапшен и још два пута затваран. Искључен је са универзитета у Загребу због својих речи о србофобији Хрвата. Тврди да је за време Другог светског рата погубљено више срба него за 500 година ропства под Турцима.

Видовић говори о улози и смрти Моше Пијаде. Моша је једини у тадашњем ЦККПЈ био пажљив према Србима, предлажући да се Крајина припоји Босни и Херцеговини. Наводи да је смрт Моше Пијаде била загонетна. Десила се у Паризу дан пре него што је заказана његова конференција за штампу са француским новинарима.

Отворено замера данашњим Србима што губе историјски поглед на улогу обједињајућег српског духа, позива цркву да народу врати српски дух. Наводи да може да нас спасе само чврста вера у сопствени историјски дух, у своје способности, да – ако тога немамо, нико нам не може помоћи.

Наводи да је ћирилица за православни свет свето писмо, да је ћирилица одржала Србе на окупу када је било најтеже. Да је крајње време да Срби учине напор да ћирилица заузме место које јој припада.

Видовић је рођен у Тешњу (Босна и Херцеговина) 1921. Дипломирао је у Упсали на Филозофском факултету историју филозофије, а затим и историју уметности. Докторирао је 1958. године у Београду. Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“. Био је велики пријатељ Патријарха Павла, Јустина Поповића, Дејана Медаковића. Одликован је 7. октобра 2015. орденом Светог Саве другог реда.

Недељко Курилић

Извор:Фејсбукрепортер