Василије Ђ. Крестић

Поштовани господине уредниче,

У Вашем цењеном листу од 22. о. м. историчар Предраг Ј. Марковић је у тексту под насловом „Велике антисрпске уроте” изнео неколико неистина о мени и мом писању које се тиче Хрвата и хрватско-српских односа. Молим Вас да тим поводом објавите мој одговор.

Марковић је написао: „Академик Крестић цитира нека мемоарска сећања по којима су због патријархове улоге у проглашењу Јелачића Хрвати Србима спремали Вартоломејску ноћ. Академик Крестић је велики део свог рада посветио објављивању више верзија једне студије у којој је тврдио да је усташки геноцид само наставак давнашње доследне и непрекидне хрватске политике према Србима. А народи, као ни појединци, скоро никада не воде доследну политику ни према чему. Тако и те 1848. године можете замислити две историјске слике као симболе тадашњих српско-хрватских односа. Прва је призор бана Јелачића како све са подигнута три прста, понавља присегу за патријархом Рајачићем. Другу можете да замислите на основу успомена Константина Пеичића и Анастаса Поповића које наводи академик Крестић. Пеичић каже да је он спречио загребачке пандуре да побију Србе, озлојеђене тиме што ‘шизматички патријарх’ може да повлаши (посрби) хрватског бана”.

Предраг Ј. Марковић је написао да сам „велики део свог рада посветио објављивању више верзија једне студије у којој сам, како рече, „тврдио да је усташки геноцид само наставак доследне и непрекидне хрватске политике према Србима”. Овом тврдњом Марковић је обмануо читаоце пошто је изнео неистину. У сваком случају, он има у виду моју књигу под насловом „Геноцидом до велике Хрватске”, коју сам објавио само у једној јединој верзији, али у пет издања на српском, два на енглеском, по једном на француском и руском језику. Марковић ће вероватно објаснити читаоцима коју верзију те књиге је прочитао и на основу које је дошао до закључка о њеном садржају.

Ја заиста мислим да сам поменутом књигом доказао да су корени хрватске геноцидне политике дубоки, да је та политика уобличена у оквирима Аустрије и Аустроугарске, да сам открио који су узроци и циљеви те политике, ко је и зашто је ствара. Моје научне резултате о хрватском геноциду до данас нико није оспорио. Позивам Марковића, који се самном не слаже, да он то учини, а не да простим порицањем изнесених доказа оспорава моје научне резултате.

Марковић се никад није бавио изучавањем историје српско-хрватских односа у ранијим периодима до двадесетог века. Он ту историју не зна, и то јасно показује својим писањем о Јелачићу и Рајачићу и о српско-хрватским односима у време револуције 1848/49. године. Он се труди да докаже да су односи између Срба и Хрвата у време револуције били идилични, и то све посматра кроз догађаје који се односе на свечану инсталацију бана Јелачића коју је обавио патријарх Рајачић. Намерно и с ниподаштавањем помиње „нека мемоарска сећања”, а не зна да постоји велики број података о веома спорним и затегнутим односима између Срба и Хрвата, о чему сам објавио три повећа тома докумената. Да има више озбиљности и научне одговорности Марковић не би моје писање о српско-хрватским односима, о Јелачићу и о хрватској политици из времена револуције доводио у сумњу, јер је све што сам о томе написао поткрепљено прворазредним доказима. Он очигледно не зна да су о многим проблемима који се тичу односа између Хрвата и Срба из времена револуције своје оцене, сличне мојим, давали и Јован Радонић и Славко Гавриловић, а у понечему и Васо Богданов.

Доводећи у сумњу моје писање о хрваткој политици према Србима, Марковић је закључио да „народи, као ни појединци, скоро никада не воде доследну политику ни према чему”. Као историчар, а и као актуалан политичар он би морао да зна да за разлику од народа и појединаца, политичари зрелих нација итекако у одређеним случајевима воде доследну политику. У том погледу Хрвати су очигледан пример кад је реч о хрватском државном и повјесном праву и о великохрватским тежњама и циљевима, који су у темељима геноцидне политике.

Немам ништа против тога да се Марковић залаже за пријатељске и братске односе са Хрватима. То је његово право. Међутим, проблем је у томе што он или не познаје или намерно прећуткује и прикрива круцијална документа која не иду у прилог његовој идеализацији хрватско-српских односа, што је чинила и ранија југословенска историографија, а посебно она између два рата и из времена комунизма. Због таквог његовог чињеницама непоткрепљеног благонаклоног става према Хрватима он покушава да обезвреди научне резултате до којих сам дошао, а тичу се историје Срба у Хрватској, српско-хрватских односа и геноцида почињеног над Србима. У свако доба о свему томе спреман сам с њим „да укрстим копља”, да научно разјаснимо ова питања, да видимо ко је у праву, а ко покушава да политизацијом побегне од истине и научно потврђених сазнања.

На крају, пошто је Марковић, као мој бивши студент, узео себи право да ме критикује, ја ћу себи дозволити да му упутим један савет. Као високи функционер једне од владајућих странака он има неуобичајено велику медијску прођу. Тој медијској потражњи он није у стању да се одупре. Често је на сцени и прихвата разговоре о темама и проблемима који с његовом струком и његовим знањима немају никаквог додира. Стога се догађа, и то не ретко, да у јавним наступањима, не знајући шта да каже, импровизује одговоре, замуцкује и изговара реченице, које, како би наш народ рекао, немају ни краја ни почетка. Стога је мој савет да се мало уздржи од учесталих појављивања, као и да претходно добро размисли где ће, како ће и о чему ће да говори.