Среда 15. јул. Све време имам осећај да ми нешто у медијима фали. Додуше, мало је тога што не фали, али ово је нешто посебно. Нека посебна тишина. Наједном ми сину. Еурека! Финале тениског турнира у Вимблдону је тек завршено маестралном победом Новака Ђоковића, а о томе у данашњим новинама пише колико о Махмутоглуовој победи у дизању тегова у Бурси.

 

Коментари су трајали два дана, почев од огољено „спортског“ непосредно након финала Горчина Стојановића „познатог по фер-плеју“, па до коментара Дуција Симоновића који се шири друштвеним мрежама, а у коме се Ноле представља експонентом крупног наднационалног капитала, играчем лихварске интернационале…, и још само але фале. Оно чувено „свака част“, које се некима нештедимице упућује, у Нолетовом случају трајало је као мачки муж.

Мени се чини да читав овај феномен „Ноле“ заслужује да од црно-беле добије и своју колор верзију, макар и са огромним закашњењем од 2-3 дана, уз свe поштовање према важнијим догађајима, какав је на пример сребренички тутањ, и наравно уз поштовање Горчиновог и Дуцијевог мишљења о Нолетовом успеху.

Тенис јесте један од елитних спортова и једна од ретких нетимских игара с лоптом. Наравно кроз тенис се промувавају огромни новци, можда и већи него кроз фудбал, најважију споредну ствар. Тачно је да се и на путу до самог врха једног таквог спорта треба прећи преко безбројних препрека, о које се саплићу безбројни момци и девојке, док један или неколицина њих не дође до самог врха.

У другим спортовима то није тако. Наш будући зет, Швајнштајгер може бити и десети у својој репрезентацији, али је ипак првак света. У тенису је то битно другачије. У тенису си први, други или десети, а само један је први. А то је у овом тренутку Ноле. Неко мора да буде први, па макар се сва лихварска интернационала рекламирала и прала новац преко тениса.

Но, у случају Новака Ђоковића ни то није једноставно црно-бело. Ако је Ноле експонент крупног капитала, која је логика да га тај исти капитал саплиће на најважнијим степеницама? Ваљда би крупни капитал требало да му помаже у таквим случајевима, а не да му одмаже?

Вратимо се недељу дана уназад. Турнир у Вимблдону се распламсава. Британска штампа о Новаку пише све најгоре: и да је варалица, и да је фолирант, и да му је тетка крезуба… Истовремено британска дипломатија нас представља свету као силоватеље дечака, о женама да и не причамо, и ставља нам дипломатску омчу око врата. Конфронтира нас са исламским светом, чијих неколико стотина хиљада представника из европског (Бугарска) и шенгенског (Грчка) раја траже још рајскији рај управо овде, од Прешева до „мађарског бодљикавог зида“.

У таквој атмосфери Новак излази на травнати терен Вимблдона, на терен на коме је свака травка висока 8мм. Кад је трава у питању, запад зна да буде врло прецизан и пажљив. Када су у питању људи и народи, тада је мање пажљив.

Излази на терен противнику који је претходно елиминисао љубимца британке публике, Мареја. Логично је да у таквим случајевима онај ко је елиминисао љубимца публике има против себе ту исту публику. Логика у мржњи не вреди.

Гледали смо до последњег места испуњене трибине централног терена. Господу која на трибинама испија Goût de Diamants, шампањац од 1000 фунти, геј парове, лондонске госпође у сопственој кожи три броја већој, познате фаце, и све њих агресивно навијајућих против Новака. Не за Федерера, јер то нема логике, већ против Новака.

У атмосфери руског вета који штити нас силоватеље дечака, Новак се показује не као Србин, већ као ванземаљац, кога Срби забораве већ након дан-два од величанствене дипломатско-спортске победе.

Зашто се културна лондонска публика тако обрукала? Зашто су традиционално рационални Британци подлегли некаквој еуфорији? Зашто баш у случају Новака, и да ли баш случајно?

Да ли је време да се подсетимо како се обрукала културна хамбуршка публика у случају напада ножем на Монику Селеш? Девојка је насред терена избодена ножем, каријера јој је уништена и нико није одговарао. Замислите да се тако нешто десило неком „Битићију“ са америчким држављанством. Па и да није светски број 1.

Некако у исто време када се дешавају битке на дипломатском и тениском терену, Спортски суд у Лозани пресуђује да се за онај октобарски терористички акт на стадиону Партизана[1], Албанија награди победом за „зеленим столом“. Да се не ради о спортском већ дубоко политичком чину, сведоче улична славља у Приштини и Тирани прошлог петка, уочи Поточара и Вимблдона, што недвомислено говори да је Албанија извојевала значајну дипломатску победу. Док смо се ми трошили око тога ко је и зашто викао: „Вучићу педеру“, Албанци су радили.

И нешто се мислим овако докон у ове вреле летње дане: ако се западу не свиђа Новак Ђоковић, момак: млад, леп, богат, успешан, интелигентан, породичан, верујући, хуманитарац… шта ли тек мисле о нама осталима: брадатим, дебелим, сиромашним хедонистима? Србима, наравно. Не смем ни да замислим. Као што не смем ни да замислим колико напора и закулисних марифетлука предузимају не би ли му некако „наместили“ неку аферу, сумњиви допинг или неки „тајни“ снимак.

Не дај се Ноле! И – свака част Новаку! Он се за само 26 година попео на кров овог поквареног света.

Александар Б. Ђикић