Драгослав Граочанкић

Дугогодишњи генерални секретар Народног позоришта у Београду. Један је од оснивача Језичко - књижевне трибине "Петар Кочић" у Београду. Бави се лингвистичким, социолингвистичким и театролошким питањима. Објављује радове из ових области у ТЕАТРОНУ, ЛУДУСУ, ЛЕТОПИСУ МАТИЦЕ СРПСКЕ, КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА, ПОЛИТИЦИ, МОНС АУРЕУСУ. Његов текст ИМА ЛИ ШТЕТНИХ ПРАВИЛА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ увршћен је у капитално издање Библиографије српске синтаксе, у издању Института САНУ. Члан је Одбора/Комисије за стандардизацију српског језика.

Добитник је књижевне награде Богомир Михаиловић за 2011. годину.

ОБЕЗДУШИВАЊЕ НАЈВАЖНИЈИХ РЕЧИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

"Зашто треба прихватити СРБСКИ и СРБКИЊУ"

Има правила која, све и да су - све и кад су научна, континентална и светска, у појединим нашим пословима знају ршум или бар забуну да начине.

Неких од њих, ми се, међутим упорно и дисциплкиновано држимо, иако нас на то нико не гони, нити намерава (тако је за сада) да нам какве мере изрекне ако их прилагодимо потреби да се, на пример, у сопственом језику лакше описмењујемо, не само иницијално, и брже разазнајемо о чему је реч у тексту који читамо.

Једно такво правило (" једначење сугласника по звучности"), превиђајући, у првом реду, могућности човекових говорних органа, оцењује да је неуједначен, неугођен и неугодан звук неких речи, односно њихових природних граматичких облика и изведеница, па налаже да се ствар уреди тако што ће се гласови који праве овај звучни неред уравнити, обезвучити, или пак "дозвучити".

У том циљу, ако одвећ штрче, такви ће се реметилачки фактори /гласови - изоставити (!), а у блажим случајевима заменити којим другим, што се милозвучније везују за суседне.

Последица ове операције је реч - коју често "ни рођена мајка не може препознати".

*

Ако смо икоју српску реч, држећи се за скуте овог правила, непотребно угодили, обезвучили и обездушили, учинили смо то са речју којом називамо сопствени језик, са лингвонимом СРПСКИ, дакле истовремено и са придевом који означава припадност овоме народу - као и са етником женског рода што исказује српску националност: СРПКИЊА.

СРБИН је срећом опстао, али СРБСКИ и СРБКИЊА нису.

Због умишљеног звучног склада, милозвука, односно због самонаметнутог звучног идеала, не само што обезвучисмо ове две "насловне", можда најважније речи српског језика, него и ослабисмо њихову етимолошки логичну, лако препознатљиву (чак и онима којима српски језик није матерњи, то јест први, како се данас вели), природну везу са Србијом и Србином. Доведосмо их чак у збуњујући, апсурдни и лажни однос са једном алатком (српом), која нема никаквог етимолошког нити каквог другог удела у њихову настанку.

Истовремено, код етничког пара, код два српска главна етника (Србин и Српкиња) постигосмо несклад и парадокс потпуно једнак оном који би изазивали СРПИН и СРБКИЊА.

Није случајно што СРПСКИ и СРПКИЊУ доследно и непоколебљиво и, сва је прилика, спонтано - не обезвучују Срби... физички далеко од Србије, чије текстове (без "исправки" таквих необезвучених ликова ових речи ) објављују и најпознатије српске књижевне новине.

И те чињенице треба да нас подстакну да боље ово питање сагледамо и испитамо оправданост правила по којем се владамо већ скоро два века...

*

Васпостављање семантичке, смислене, логичне везе са основом од које потичу, а и задржавање изворне и здраве звучности код ове две значајне речи српског језика: СРПСКИ и СРПКИЊА - увођењем гласа "Б" уместо "П", не би била усамљена појава у српском језику/правопису/стандарду, у којима, у вечитој борби ( и нужном прожимању) фонолошког и морфофонолошког концепта, наш језички стандард зна да се ( мане првог и) приклони потоњем, то јест определи за диференциранији приступ начелу "једначење по звучности", нормирајући ликове: представа, одсек, одштета, предшколски, плебс...

Ортографски принципи у највећим и најважнијим словенским језицима такође показују да селективнија, редуциранија примена овог начела обезбеђује при промени граматичког облика речи или творењу изведеница - сачуваност основног, значењског, носећег слога/морфема, чиме се знатно убрзава описмењавање, и основно и опште, а истовремено олакшава и повећава (спо)разумевање, које чини основну мисију језика.

У основи овог регресивно - асимилационог, староставног начела има елемената противуречности. Оно, јасно је, најпре и једино делује у ортографској сфери, подешава нишанске справе за хитац (изговор), брине, дакле, о испису, писању - где никаквог звука, па ни "немилозвучности" не може бити!

Смеће с ума, нарочито у случајевима у којима је реч, да изговор, односно физиологија говорног органа, као завршно и можда савршено решето, доноси коначну пресуду, регулише, и готово увек, хтели ми то или не, постиже изговорни склад, чак и онда када индикација за њега у тексту нема!

Дакле, и онда када напишемо: СРБСКИ, СРБКИЊА или што слично "нехармонично".

Све, посве природним путем, долази "на своје", па зато ствар треба у већини "тешко изговорљивих" случајева препустити изговору - ортоепији, а не писању - ортографији, која мора бити што је могућно више растерећена "допунских упутстава" за изговор, и свих сличних улога, да би своју капиталну, одлучујућу, пресудну функцију у препознавању/разумевању НАПИСАНОГ ваљано обавила.

*

Све и да не одустанемо од "једначења по звучности" ни код оних речи где ово правило крњи, бесмислено мења носећи или коренски, значењски слог/морфем ( бешаван, обесхрабрити, обесмислити, бешуман, књиговесци, миражџијка, тобџија, бурегџија...), или да је потпуно другачију, нову, често вишесмислену, чак и у контексту теже препознатљиву реч ( куци, меци, млаци, отпаци, напици, коњовоци; у неким од косих падежа појединим речима је заметнут траг још успешније), можда бисмо се могли сложити да код СРПСКОГ и СРПКИЊЕ при писању (о изговору је управо било речи) начинимо изузетак - и тиме вратимо смисао и укажемо поштовање и СРБКИЊИ и СРБСКОМ.

Београд, на Видовдан 2017. Драгослав Граочанкић