Ја најнедостојнији, најгори , пројецаћу крхко слово о Светом владици Амфилохију , „који се имао рашта родити.“  Да нас расточене , слабе и претворне води правим путем , србским путем , да нас Христосавије и Светосавницима обгрли.

Није никад било лако бити глава у Црној Гори, услијепљеној страшном племенштином и непрестаним расказивањем и потказивањем.

Митрополит Амфилохије је дошао у раслабљеном нашем трену тоталне амбизације свих традиционалних вриједности , које су нас васпитавале и чиниле наше постојање. Вратио нам је мјеру побожности као најуниверзалнију категорију , разбуктао нашу млакост у вјеру и сваку урушену пустоледину окрстио духом Божијим . И говорио Божијом истином, када би други стидски заћутали , јер Он је дубље и више видио над Гором Црном.

Митрополит црногорско-приморски је био истински богоугодни свјетилник , чији је богоход наш пут и нада. Читава његова теолошка мисао је својеврсни јеванђелски мисионар, продуховљени и смислоносни, најсигурнији штит пред рашчепљеном јавом нових богокивника.

Духовним подвигом нас опомињао и да свуда уждио по једно богоотачко кандило, да душом крвари ране косовске, племенитог јечма и зорних жетилица, ућуткане православнице, која је морала од 1945. год, бити нека отитена, ћутљива и прекорена а богомрзани били на партијском задатку одузимања држављанства Богу.

Био је свједок и сапатник наших мука, јакања и братогоњења , црних јатки, обурдавања ловћенског тајночувцаа, наш „ ђедо“, свих убожника утјешник, пут подвиговања и учења.

Нашу утуљену религиозност, скривену од јавних и дојавних достављача , одучену црвеним тирадама, митрополит Амфилохије је вратио и питки звон црквени, подсјећаjући нас да смо Срби, да нијесмо несврстани , већ давно сврстани у царственике неба.

И да нам је то и плач и молитва и пјесма. И ужас и најдивнија погибија.

Наш троночувац , умнојавник, бистрословник учио нас, а тешко нас је било научити и дозвати памети.У народу гдје се најближа фамилија звала идеологиј, најрођенији били извања и нелагодно се (кријучки) спомињали а мртви били размоштен, заборављем прекопани.

Наш митрополит био нам је снага вјере и бодрост наших некадрих пропитивања ,јер смо без јасног отклона од једне свијести , која нас је педесет година изобличила и злообличила у тумарајућу колективну бесвијест, у коју су се узиђивали збјегови и цицијашило расцопаним костима.

Наш драги Владика, својом светом десницом мудро нас је водио, ка јеванђељској истини , ка вјечном сванућу, златоусти правденик .

Био је наше угледање боговидног спасења, Острожник , а ми привилегованици , да нас облагослови Христолика тврђава његове умности.

Свака ријеч Митрополитова била је једна саћница , мудроносник који је овај народ православни још држао у памети пред пошастима и пред потонућем свих традиционалних вриједности.

Његово непрестано борење је било и остало ново србско огледало, да се огледнемо у дубину нашег рањеног и крвавог православног бића, ми нејака дјеца Светог Саве и Светог Симеона, да се на том извору духовности , ожедњели умијемо и огледнемо мелемником србским.

Сами Бог послао нам је митрополита, који је био наш штит, наше најхрабрије и најпоносније слово, глава овог народа лако заборавног, коме су отимали право на сјећање, на аманет, на најкорјенитијег себе.

Остаће сунчаник у нашим душама, војник Бога свог , заувијек митрополит црногорско приморски, који нас је апостолским хљебом дозивао нафори под србским небом и непрестано учио : „У јагњету је спас.“

Владика нам је свануо и вратио ријечи ускрите, челник горске зубље, у мисији да нас слије у братственик хорски.

„Нијеси дао да нас води привид срама

Док смо тебе слушали и Бог је са нама .“

Све што се од Бога одломило

Није никада ни било

Него се на путу за бесмисао стопило

У ништавило утопило.

Са тобом смо Божје заимали

Са светима за нас се помоли...

Ти војниче драгог Бога свога

Ти војниче пута Христовога.

Небеса достојног анђела примају и радују се, молитвом која не престаје, за србски род , за ваљатну Црну Гору.

Вјечнаја памјат!

Слободан Чуровић, Подгорица