Обраћамо Вам се у име Српског Удружења Ћирилица Београд чији је председник Добрица Ерић песник. Наиме путем широке мреже наших чланова, а посебно оних из Новог Сада где имамо повереништво „Српска Атина“ као и преко средстава информисања, сазнали смо за препоруку или можда наређење коју сте упутили студентима који студирају на Европском Универзитету односно на Фармацеутском Факултету у Новом Саду.

 

Пишемо Вам, а не можемо да се начудимо што човек који ради на тако престижном Универзитету може да греши по питању Устава и члана 10 истог када су у питању језик и писмо истог или је пак препорука сачињена у некој од комшијских козметичких реторти.

Не замерите нам, али морамо да Вас информишемо да је основно Уставно право сваког грађанина ове земље је да говори и пише српским језиком и ћириличним писмом па се надамо да ћете нашу препоруку прихватити. Наравно ми знамо да су и приватни универзитети обавезни да у службениој преписци пишу ћирилицом и зато не заборавите да ће сигурно бар неколико студената доброг калибра и доброг кова, чија националност није Србија, а то је земља у којој сви живимо, него српска, да Вас упитају зашто им кршите основна Уставна права или их можда малтретирате или шиканирате, а тако се звао некада мобинг како се то сада „модерно“ каже.

За крај, морамо да Вам кажемо, да после књигоцида у Хрватској, о чему се можете обавестити на

http://www.jutarnji.hr/ante-lesaja–devedesetih-smo-unistili-2-8-milijuna–nepocudnih–knjiga/1040727/
http://www.slobodnaevropa.org/content/knjigocid-u-hrvatskoj-hronika-sramnog-vremena/25129713.html ,

као и чекићања ћирилице у тој земљи ( јер тамо је скупљено 600.000 потписа за укидање Вашег и нашег прадедовног писма), а и оваквих случајева код нас, људи полако почињу да схватају о чему се ради и лагано да се буде из вековног сна из сна у који су нас у најбољој намери уљуљкали баш ти прадедови надајући се да ће нам европске ципеле донети добро, а да ћемо, заборављајући блато опанака, живети боље. Као што видите те исте ципеле нису скројене за паорске ноге и у њима се не може у сељачки кал тај исти који су вероватно на Мачковом Камену док су га ослобађали газили и носили на својим опанцима многи наши Стојановићи из Гвозденог Пука.

Живи нам били господине Стојановићу. Надамо се да смо Вас бар мало вратили у прошлост коју ако не гледамо не можемо да досегнемо европске звездице.

С поштовањем,

Председник Скупштине Љубинко Стојановић,
Члан УО Српског Удружења Ћирилица Београд пензионисани пуковник – пилот Милорад Ђошић