„Крив сам што читам и пишем ћирилицу, и што сам уопште жив“, само један стих Добрице Ерића је довољан да дефинише ситуацију у којој се налазимо као нација на почетку двадесет првог века. Један стих великог народног песника је довољан да потре и истовремено разобличи све године беспримерног атаковања разних пројектованих и прљавим новцем диригованих организација, у које спада и најновији стожер за прогон ћирилице у Београду.

 

У београдском стожеру, оличеном у Пешчанику и ЛДП-у, као и њиховим менторима из Вуковара и Загреба, познато је да је први корак у нестајању српске нације напуштање српског националног писма. Историја даје велики број доказа: од Српских Крајина, преко Дубровника до Црне Горе. Сада је на реду престони српски град – Београд. Упркос жалосној чињеници да је ћирилица преостала на само 4 јавна натписа у Кнез Михаиловој (око 3%), а све остало је исписано и латиницом и на страном језику, потребно је докрајичити сваку помисао да је отпор латинизацији могућ. Исказана терминологија Пешчаника је толико увредљива и острашћена и губи рационалну нит управо зато што је удружење Ћирилица погодило у праву мету. Културни центар Београда и његов латинизовани излог препознат је као већ митско место антисрпске хистеричне пропаганде Загреба, Сарајева и Приштине.

Погодак у центар изазвао је бујицу неповезаних и неконтролисаних увреда, што је нама Србима представљало посебно задовољство. Кога Пешчаник и ЛДП нису прозивали тај није добио печат српског патриоте. Сада и ми, напокон заслужујемо уверење озваничено комесаром Пешчаника да смо прави српски родољуби. То нам представља посебан подстрек за наставак деловања у враћању ћирилице на улице Београда. Треба ли подсећати да је латиница први пут у Београд и Србију стигла на бајонетима аустро-угарских војника Хрвата 1915. године, када је од стране окупаторских власти и забрањена свака употреба ћирилице. И деловање Пешчаника, ЛДП-а, као и других пројектованих организација треба разумети као наставак окупаторског прогона српских националних вредности укључујући и Павелићеву забрану ћирилице из 1941. године. Прво је забрањена ћирилица, а онда су забрањени Срби, Јевреји и други.

И пројекат истребљења ћирилице је потпуно у складу са понашањем неодговорне српске националне елите, у складу са њеним аутоколонијалним духовним посрнућем, опчињеном Западом и најближим суседом Хрватском. То је стратегија политизације идентитета, релативизације законских одредби („ћирилица режимско писмо“, академик Клајн, или „Коштуничин Устав“, Илић – Пешчаник), уз истовремена исмевања традицоналних вредности. И када је пре 100 година утемељен и канонизован југословенски, најпре културни, а затим и државни пројекат, када се у том канону утопила српска национална елита, ових дана доживљамо врхунац потирања свега српског и наметања колективне кривице српском народу: од прогона ћирилице до стварања сребреничког мита.

Квазинационална елита, ојачана зеленим новчаницама Запада, настоји да оконча посао увођења колонијалних предрасуда и усвајања некритичких западних, пре свега хрватских културних вредности и економских интереса. Како другачије разумети инсистирање на латинском писму у Србији, када је то званично писмо Републике Хрватске? Истовремено, у Хрватској, у којој је ћирилица проказана као „агресорско писмо“ које „симболише зло,“ у којој Срби осећају и виде својим очима како изгледа када неко води рат против туђе културе, ретки су они који из Београда траже права за своју браћу у Хрватској, или Црној Гори, свеједно. На својој кожи Срби у Хрватској то осећају сваког дана, али ти ударци не боле колико боли када виде да и у земљи-матици која треба да им буде ослонац, постоје они којима је ћирилица мрска.

Иако у Србији нико чекићима не насрће ни на чију имовину, а поготово не на табле које се налазе на институцијама и написане су на неколико језика и писама, иако у Србији нико неће на улици напасти човека коме на мајици пише нешто латиничним, арапским, јапанским или било којим другим писмом, ипак постоје специјални дежурни стожери. Њихов задатак је да људе који легитимним средствима бране наше писмо окарактеришу као фалангисте или талибане. Али то говори о њима и њиховом цивилизацијском нивоу.

Све оно што се десило ових дана са Културним центром Београда је показало да има наде за српске националне и културне интересе, колико год се некада чинило да смо потонули у безнађе. И да сваки труд доноси на крају резултат. Пешчаници и стожери су ту да нас мотивишу и да нам дају нову снагу за деловању у складу са Уставом , законом, традицијом и свеукупним српским националним инересом.

Нема, и никада неће бити довољно „Пешчаника“ и „Стожера“, да надјачају нашу снагу и решеност да очувамо свој језик, писмо, цивилизацију и веру православну. Без обзира на политизовање сваког покушаја очувања националног идентитета, Српско удружење Ћирилица ће остати на овој својој основној идеји, са тежњом ка сопственом укидању у тренутку када буду испуњени његови основни циљеви, када културни геноцид, започет 1915. године, буде избрисан са мапе Србије и Срби буду третирани као народ.

 

 У Београду,                                                                                                                                                                                                                                                                          Потпредседник Управног одбора 

5. јула 2015. године                                                                                                                                                                                                                                                                        Српског Удружења Ћирилица 

    Миодраг Којић