Софија Божић

Василије Ђ. Крестић, О називу језика у прошлости Хрватске, Београд 2017, 94 стр.

Бавећи се током целе своје научне каријере српско-хрватским односима, професор Василије Крестић заслужено је стекао репутацију експерта за историју Срба у Хрватској и Хрвата. Идући трагом својих стручних интересовања, он је био посвећен разним питањима из тог истраживачког подручја, међу којима су најзначајнија: хрватско државно право и, с тим у вези, проблем признавања Срба у Хрватској као дипломатичког, односно конститутивног народа, бискуп Јосип Јурај Штросмајер и корени геноцидне политике код Хрвата. Када су почетком осамдесетих година у Хрватској вођене расправе о називу језика, с намером да се језик којим су говорила два народа прогласи за хрватски, а да се дотадашњи двочлани назив, који је садржао и српску компоненту, потпуно укине, професор Крестић осетио се позван да, као стручњак, упозори јавност да то питање спада у ред тзв. феномена дугог трајања, да је отворено већ средином 19. века и да је оно политичког карактера а не, као што се чини недовољно упућенима, филолошког и лингвистичког. Као и више пута пре тога и много пута касније, професор Крестић се нашао на удару моћника и партијских послушника јер се његова научна сазнања нису уклапала у пожељну, до крајности упрошћену, црно-белу слику прошлости у којој су карте унапред подељене и у којој, зна се, Србима припада непроменљива улога дежурних криваца. Но, професор Крестић никада се није обазирао на чуваре догме, ма колико они били опасни, ма колико претили, етикетирали и покушавали да доведу у питање његов научни углед. Уверен у исправност својих ставова, иза којих је стајала озбиљна аргументација, он се није устручавао да проговори чак и када је било јасно да непријатне последице због јавног изношења ставова који се не уклапају у очекивану слику неће изостати.

Из бављења језичким питањем у национално-политичким контексту произашла је и нова књига професора Крестића, која носи наслов О називу језика у прошлости Хрватске. Иза тог једноставног наслова крије се сложен садржај који говори о суштини српског питања у Хрватској. Јер, питање назива језика у непосредној је вези с питањем имена народа, односно с питањем признања српске националне егзистенције у Троједници. Професор Крестић је зато морао да укаже на оно што представља есенцијални разлог дискриминације Срба, а то је хрватско државно и историјско право. Пошто су се налазили у оквирима Угарске и Аустрије, напори Хрвата били су усмерени на то да докажу да је њихова земља ипак сачувала своју самосталност и посебност. У том настојању хрватска политика је преузимала методе оних који су је највише угрожавали, а то су били Мађари. И као што су Мађари свој национални покрет развијали на темељу идеје о политичком народу, проглашавајући за Мађаре све житеље Угарске, без обзира на њихов етнички идентитет, односно поистовећујући нацију с државом, исти модел прихватили су и Хрвати. Следећи, тако, мађарски пример, они су се приклонили схватању по ком на хрватској државној територији постоји само један, хрватски конститутивни народ, и озаконили га Хрватско-угарском нагодбом 1868. године. Због радикалног оспоравања, односно непризнавања српске политичке индивидуалности, српско-хрватски односи били су, и поред периодичних принудних отопљавања, импрегнирани неразумевањем, нетрпељивошћу и негативним емоцијама. Антисрпска фрустрација повремено је производила праве изливе мржње, а слабљење тензија и привремено приближавање два народа професор Крестић препознаје само у интервалима када су Србе и Хрвате једне ка другима упућивали претећи знаци времена.

У свом делу, професор Крестић нас упознаје најпре са оним моментима који су се чинили преломним, када су Срби били признати, дајући контекст у коме је хрватска страна привремено одустајала од тврде линије. То су 1867. година, када је напуштена политика похрваћивања Срба јер се показало да Хабзбуршка монархија неће бити федерализована већ претворена у дуалистичку државу, те да Хрвати морају потражити подршку у Србији и међу Србима. Па тако, у складу с хрватским политичким интересима дошло је до слоге Срба и Хрвата, Хрватски сабор је признао Србе, а за службени језик прогласио „хрватски или српски“. Преломна је била, чинило се, и 1905. година, када је потписан споразум, тзв. Задарска резолуција којом су Срби и Хрвати проглашени за један народ. Тим документом било је предвиђено да се заједнички језик убудуће зове хрватски или српски, да се у школама учи и хрватска и српска историја, и ћирилица и латиница, а Срби су заузврат пристали да се заузму за прикључење Далмације банској Хрватској. Приближавање Срба и Хрвата крунисано је формирањем Хрватско-српске коалиције. Пошто је напуштено хрватско државно право због кога су били дискриминисани, изгледало је да је коначно дошао крај невољама с којима су се Срби суочавали у хрватској средини. Наступио је потпуно нов период у историји српско-хрватских односа, испуњен међусобним разумевањем, толеранцијом и сарадњом, али агресивност с којом се већ на почетку Великог рата поново кренуло на Србе показује да су мрачне силе у хрватском друштву биле само пригушене, али не и потпуно елиминисане и да су се у одговарајућем тренутку опет активирале, с још већом жестином.

Али, поред ових неколико година, које се истичу само као светле тачке на тамном хоризонту, професор Крестић је указао и на све оно што се налазило између њих. Бројни су примери које он наводи а који говоре да тенденција асимиловања Срба у хрватској политици никада није била напуштена, и он то чини веома убедљиво. Српски језик и Србе најпре су порицали Анте Старчевић, „отац домовине“ – који је у безочном блаћењу Срба ишао најдаље, и генерал Јосип Мароичић. Њиховим стопама ишли су бан Иван Мажуранић, Фрањо Рачки, Еуген Кватерник, Антун Јакић, Јосип Враницани, Матија Мразовић, Драгојло Кушлан, Вјекослав Клаић – дуг је низ имена хрватских интелектуалаца и политичара који нису хтели да знају за Србе. У томе се хрватске политичке странке нису разликовале, ни владајуће ни опозиционе: радикално порицање Срба свима им је било заједнички именитељ. Највећи део хрватске интелектуалне и политичке елите био је инфициран непризнавањем Срба, док су објективнији и поштенији међу њима, какви су били на пример Ватрослав Јагић или Михо Клаић, били ретки изузеци. Већ 1868. године, дакле само годину дана пошто је Хрватски сабор за службени језик прогласио „хрватски или српски“, у Хрватској и Славонији је хрватски језик проглашен за званични, а неколико година касније, на Првој хрватској учитељској скупштини донета је одлука да ће се у школама учити само хрватски језик. Тога се придржавала и влада Ивана Мажуранића, односно хрватска Народна странка којој су Срби помогли да дође на власт.

Указујући на све ове тенденције непризнавања српске егзистенције, професор Крестић је у свом делу истовремено подсетио и на све оне огромне напоре које су српске политичке странке и српски прваци улагали да се српски језик, писмо, име, речју, српски национални идентитет сачува од нестајања. Он је упозорио на ту непрекидну борбу, на то да се Срби нису мирили с тоталном дискриминацијом, с оним што је водило њиховом постепеном одумирању. Књига професора Крестића показује да су Срби, и поред свог лошег статуса, увек имали разумевања за интересе Хрвата, да су их подржавали и желели да у заједници с њима граде будућност српског народа. Освешћивали су се и протестовали тек када би схватили да је правда у хрватској политици недостижна. На страницама овог дела читамо да је Светозар Кушевић, велики жупан Сремске жупаније, подсећао на то да је у Срему постојала српска деспотовина, да су ту народне и црквене светиње српског народа, да оне не могу нестати нити да се може доказати да је народ који живи у Срему хрватског порекла и да говори хрватским језиком. Сазнајемо, такође, да је познати српски сликар и писац Новак Радонић на упечатљив начин илустровао однос према Србима, речима да иако се родиш као Србин, научиш српски језик и српске обичаје, читаш српску историју, бориш се за српство, васпитаваш своју децу у српском духу, позајмиш Хрватима сопствени језик који они прогласе за своју имовину, једног дана сазнаш да ниси више Србин, већ да си постао Хрват. Карактеристичне су и речи српског политичара, одмереног и толерантног Михаила Полит-Десанчића, који је у Хрватском сабору изјавио да није познавао хрватски народ док није дошао у његову средину, па да га је болело када су га третирали као Хрвата јер је научио да језик којим говори назива српским језиком, а народ коме припада српским народом. Закључивши да се ипак ради о најбољим намерама, он није замерио ни Старчевићу што све Србе зове Хрватима, али је зато тражио да ни Старчевић не замера Србима када сваког ко говори тим језиком називају Србином. Огорчен тиме што српство и хрватство нису изједначени, Полит-Десанчић је захтевао признање српског имена, а све што иде у супротном правцу окарактерисао је као тежњу ка супрематији.

После читања и савладавања свих поменутих и бројних других историјских чињеница које нам нуди скромна по обиму, али врхунска по дометима и порукама, књига професора Крестића, остајемо неспокојни и запитани: зашто се с проблемима о којима професор пише, а који се односе на један други простор и друго време, на некадашњу Хабзбуршку монархију, ми сада сусрећемо овде, међу нама, у срцу српског народа? Зашто Срби у данашњој српској држави, где су (још увек) већински народ, морају да се боре за очување свог језика, писма, вере, своје националне егзистенције? Таква ситуација дубоко је узнемиравајућа и указује на то да се ради о озбиљном пројекту потпуног заокруживања Срба, пројекту промене идентитета српског народа који се скоро несметано одвија пред нашим очима, у целом друштву, на свим нивоима и у свим структурама. Управо зато, књига професора Крестића је још драгоценија, јер нам омогућава поређење: она показује с каквом су се снагом Срби некада одупирали покушајима асимилације, и као да нас позива да се тргнемо и постанемо достојни својих предака. Удружење за заштиту ћирилице, које се и само бори за очување идентитета српског народа, повукло је, објављивањем овог дела, ваљан потез и српском народу обезбедило лектиру врхунског квалитета о једном од најбитнијих питања његове прошлости и садашњости.