Да бисмо могли да дефинишемо шта чини српски културни простор и на које области се он протеже морали бисмо да имамо бар приближно јединствена национална мерила и усаглашеније вредносне критерје. Међутим, за разлику од развијених и напреднијих западноевропских народа, због многих историјских, друштвено-политичких и економских разлога ми немамо јединствена национална мерила, наши вредносни критрији у темељима су поремећени и далеко су од сваке усаглашености. Ми смо до трагичних размера духовно разбијени, национално-политички и идеолошки нејединствени и поцепани. Једним делом смо Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Војвођани. Потом смо четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, интернационалисти и космополити, глобалисти и антиглобалисти, евроатлантисти и евроскептици, теисти и атеисти и тако редом у недоглед. Нама су у многим тренуцима важнији партијско-политички, регионални и лични од државних и националних интереса. Тако поцепани, себични, политички незрели и кратковиди, ми нисмо у стању да наступамо јединствено чак ни када је реч о круцијалним питањима нашег народа и наше државе.

То национално, духовно, идеолошко и морално расуло долази до изражаја и када је реч о територијалном интегритету наше државе, кад је реч о Косову и Метохији. Једним, на срећу највећим делом, смо за очување Косова и Метохије као саставних делова Србије, другим смо за деобу, за тзв. разграничење, трећим за предају тих делова наше земље Албанцима.

До бола је дирљиво наше некултурно, незрело и непатриотско поношање кад је реч о нашем нацоналном писму, о ћирилици, која би морала бити, и која јесте у темељима наше културе. Дозволили смо и дозвољавамо да ћирилица из дана у дан нестаје из наших простора, да нас у многим областима, посебно у називима установа, у натписима над радњама, трговачким кућама и предузећима преплаве латиница и страни, посебно енглески изрази. Тужно је то да се ћирилице држе само поједине приватне занатлије, попут пекара, месара, часовничара, фризера, обућара и оштрача. За време комунизма власт је форсирала латиницу па је, примера ради, наредила да службено писмо у Југословенској народној армији мора да буде латиничко. Није случајно што је у тадашњој Југославији једина фабрика за производњу писаћих машина правила машине само са латиничким словима. Данас у том погледу не постоји партијска репресија али комунистички засад уродио је жељеним плодом. Кад ово пишем не дижем глас против латинице, јер без тешкоћа читам и немачку курзивну готицу, али дижем глас против свих оних који би били дужни да брину о ћирилици, да не дозволе да она наочиглед свих нас пресахњује, да полако али сигурно престаје да буде једно од најважнијих обележја српског култруног простора. Можда је и овај скуп згодна прилика да се огласимо једним апелом којим ће се Матица српска обратити читавој нашој јавности, свима надлежним министарствима, влади, председнику државе, Српској православној цекви, Српској академији наука и уметности, постојећим универзитетима у Србији, Удружењу књижевника Србије и Српској војсци, да је куцнуо последњи час за то да се предузму све потребне мере за оживљавање ћирилице у свима областима живота и рада. Не можемо и не смемо да препустимо само појединим добронамерним друштвима да бију битку за ћирилицу а ми сви да ћутимо и немо посматрамо како она из дана у дан нестаје. Морамо бити свесни да ћемо у бици за ћирилицу наићи на отпоре, да ћемо добијати и епитете да смо ускогруди нацоналисти и шовинисти, да смо конзервативни и неприлагодљиви, али у битку морамо да се упустимо не само из културних већ и вишеструких националних разлога. Ако то не учинимо сносићемо историјску одговорност не смо пред прецима већ и пред потомцима.

Такви какви смо, духовно неjединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности, па ни поштовања. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо. На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци, Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа који су подложни масовном уништавању. Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, култрунији и цивилизованији народи. А кад сопствене животе не ценимо ми сами, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што постојимо и што настањујемо географске и културне просторе с којих желе да нас протерају због етничке и верске чистоте?

Кад говоримо о проблемима нашег духовног јединства морамо указати на тешке последице до којих је дошло прекидом друштвеног развоја нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Насилним пресецањем грађанског капиталистичког развоја друштва и суровим обрачуном с тим друштвом, посебно његовим водећим слојем, нанети су српском нарoду тешки ударци од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

Творци новог тзв. бескласног друштва нису се задовољили само физичким истребљењем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала и културних вредности трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег угледног сељака проглашеног за кулака. Потпуни раскид са старим вредностима ‒ грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула. Тиме смо у великој мери изгубили национални идентитет. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Тиме смо изгубили патриотска осећања. Постали смо поводљиви, снисходљиви и поткупљиви. Изгубили смо достојанство и самопоштовање. Стекли смо интелигенцију која никад није била бројнија а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми ни данас не знамо шта хоћемо и шта можемо, која су нам права а које обавезе.

Југословенска идеја, југословенска политика и Југославија као држава, како прва тако и друга, разорно су деловале на духовно јединство српског народа. Срби су прихватили југословенску идеју и залагали се за политику засновану на тој идеји уверени да је то најбољи и најбезбеднији пут не само за њих већ и за остале југословенске народе, на основу којег могу изградити државу у којој ће живети заједно. Због таквих намера Срби су се лако одрицали своје националне посебности, уверени да ће слично њима чинити и осатли партнери у југословенској државној заједници. Бројни су докази да су Срби, у свим крајевима бивше Југославије, највише, најбрже и у највећем броју постали Југословени, да остали југословнски партнери ни приближно Србима нису били спремни да се одрекну своје националне посебности за љубав југословенског имена, југословенске идеје и Југославије.

Југословенска идеја и политика, и Југославија као држава, тако су постале подесан инструмент за расрбљивање, лако отпадање од српског корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво, посебно хрватско.

Поред тога што је југословенство биолошки истребљивало и слабило Српство, оно је на нашу нацију деловало као моћан дезинтеграциони чинилац. За многе Србе, присталице југословенског опредељења, идеја југословенства била је примарна. Српска мисао за њих не само да је била као неважна одбацивана, већ је и демонизована као опасна, непријатељска, она која прети и угрожава. Тако је југословенство само по себи за Србе постало разорно, јер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.

Ограничено време излагања не дозвољава ми да укажем и на многе друге чиниоце који су битно утицали на слабљење духовног јединства нашег народа. Стога ћу само поменути неке значајније. То су: образовни системи којима је најпре био циљ да негују југословенски патриотизам на темељу националног а потом државног унитаризма. После Другог светског рата образовни систем имао је задатак да негује социјалистички и самоуправни а не српски патриотизам. Велику штету српском духовном јединству нанели су милитантни комунистички атеизам, политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом, комунистички интернационализам, мондијализам и глобализам, као и смишљено поткопавање темеља свима српским националним ауторитетима, како установама тако и личностима.

На крају овог излагања, уместо закључка, који не би могао бити оптимистичан, дозволите да вам саопштим какву је поруку владика Лукијан Мушицки 1826. године упутио подручном свештенству Горњокарловачке епархије. Владика је написао: „Ево сам са самим вама рад говорити о делу, које се тиче народне ползе и чести. У овој епархији /.../ има 139 парохијални србски обштина. Све се оне између себе вежу своим законом /вером/, своим књигам, својим Правлением Духовним. Та свеза чува их, да се не прелију у туђ народ. Но да оне саме између себе састављају Народ, а не остану само разсејане обштине, треба да све обштине теже к оном једном, чим бити, и чим остати могу Народ. Оно једно, што им целост даје, јест то, да чувају име народно, да се зову Србљи, Србскиј Народ; да се трсе и усиљавају, да оно сачувају, подигну и украсе, што је народно, што припада целом Народу.” Таквом поруком не само да је грађено већ је и јачано и чувано духовно јединство српског народа. Данас на том послу мало ко, попут владике Лукијана, смишљено ради, али има много оних који програмирано и добро осмишљено разарају наше духовно јединство.

Василије Ђ. Крестић