Ћирилица

 

Ћирило те Србима дарив’о,

У Расу те научио Сава,

Твоја слова Јефимија везла,

На Похвали за кнеза Лазара.

 

 

Исписала историју ти си,

Достигавши до небеса славу,

Јеванђеље кнеза Мирослава,

Горски вјенац и Гробницу плаву.

 

Ради тога, многима си сметња,

Око тебе борба се наставља,

Ти си симбол српства свеколиког,

И званично писмо православља.

 

И Ватикан ради ти о глави,

Јер се с тобом српске земље бране,

Још једина тапија си наша,

На град Призрен, Книн и Окучане.

 

Лако ћемо с тобом у Европу,

Ако за те храбро се боримо,

Поштујемо Караџића Вука,

И пишемо, као што зборимо.

 

И зато ми ћирилицом пиши,

Нежне речи слоге и љубави,

Немој туђа користити слова,

Реч свог рода да се заборави.

 

Цео живот тражио сам само,

Да са тобом долазе ми гласи,

Што казују тугу или срећу,

Зато никад’ одрећ’ те се нећу.

 

А кад’ крај ми неминован дође,

Да ме земља у се’ прими ова,

Испрати ме с неколико речи,

Од прекрасних ћириличних слова.

 

Косовска Митровица

 

Митровице, наша дрга,

Наша сило, наша надо,

Наша срећо, изгубљена,

Дочекасмо страшне дане,

Па на крају наше борбе,

Где си била херој прави,

Гледамо пред себе немо,

Јер нас други натераше,

Да се Тебе одрекнемо.

 

Због издаје и похлепе,

Одједном се деси чудо,

Након борбе непрестане,

Да Ти, часна, постанеш нам,

Наш мостобран, с друге стране,

Јер не људи гурнуше Те,

У загрљај не миломе,

Због „Европе“ обећане.

 

Као сестру или ћерку,

Ми смо силом, удали Те,

Без дарова и мираза,

У немилу фамилију,

Због дугова и уцена,

Или лажних обећања,

Да робиња њима будеш,

Да туђину, децу рађаш,

Да Те више, с нама нема.

 

Да Ти деца Срби нису,

„Косовари“ да постану,

Своју веру да изгубиш,

Све смо глатко прихватили,

Само да би издајници,

Немцима се умилили,

Да се власти докопају,

И што дуже, да остану.

 

Ту, на брзој реци Ибру,

До сада си показала,

Да си јача од свих других.

Да слободу знаш да љубиш,

Ал’ мангупи међу нама,

И без стида и без срама,

Због слабости и похлепе,

Сломили су твоју снагу,

Притисцима са свих страна.

 

Барикаде на Јарињу,

У муци си постављала,

Као задњу сламку спаса,

К’о дечије руке мале,

Да се чвршће с њима држиш,

Својој мајци око врата,

Да Те од нас не одвоје.

Јер си уз нас бити хтела.

Ал, на жалост и несрећу,

Сломише их безбожници,

По налогу из Брисела.

 

Терали Те на изборе,

К’о на сајам, водили Те,

Да Те туђин, одмерава,

Да Ти цену, одређује,

Да понуди, кол’ко жели,

Па да ни то не поштује,

А ми, на то пристадосмо,

Јер смо Те већ, преболели.

 

Христ је страд’о на Голготи,

Због издаје свога брата,

На Косову, Лазар страд’о,

Због свог зета, Бранковића.

Ти пострада у Бриселу,

Због некаквих „демократа“

Због Бориса и због Борка,

Због Ивице и Вучића.

 

Молимо Те, опрости нам,

Наше грешке и заблуде,

Јер издају починише.

Наше лутке и маскоте,

Лако Те се одрекоше,

Кроз печате и штамбиље,

Кроз „звездице и фусноте!“

Ал’ док један од нас живи,

Не дамо Те! Не дамо Те!

 

Ал’ не брини, Митровице,

Ти ћеш увек наша бити,

Доћи ће и бољи дани,

А њима ће судит’ неко,

Као што је увек било,

Ти чекати дуго нећеш,

Тај дан, није баш далеко,

Јер наш народ све подноси,

Ал’ не трпи издајице!

 

Милош Ђошан