У последње време међу некритичким интелектуалцима постало је помодно заговарати став да је Вук Ст. Караџић творац „српске латинице”. Први је ту тезу изнео др Петар Милосављевић у књизи „Српска писма” (2006). Као један од главних „доказа” за ту тврдњу он нуди тебелу писама (стр. 69) из првог издања Вуковог „Српског рјечника” (1818). Анализа целокупног „Српског рјечника”, па и те тебеле указује да за такву претпоставку нема места.

 

 II

 Прво треба одговорити на питање: да ли је Вук творац тебеле? Тебела је на латинском језику, а према Вуковом признању на почетку речника (стр. 7), оно што је на латинском дело је Јернеја Копитара.

Друго, важније питање гласи: да ли састављач „Писма Србâ са упоредним приказом писама суседних народа и других културних народа Европе” („Аlphabeti Serbоrum cum viciniorum popularium et aliis cultioris Europae alphabetis parallēlismós”) уједно и творац свих тих писама? Јасно је да је Вук (тј. Копитар) ту само пописао туђа писма, а да није њихов творац. Изузетак је писмо из прве колоне („Serb. graec.”) које представља Вукову реформисану ћирилицу.

Tреће питање гласи: да ли је могућно да Вук у том речнику Србима предлаже латиницу као њихово писмо? По Милосављевићу то показује друга колона табеле („Serb. lat.”). Но, то је писмо „Срба латинског обреда” (Serb[ii] lat[ini ritus]). Колико је извесно да је њима Вук саставио писмо?

 

 III

 Вук је одрастао и живео у православном окружењу. Његова реформа „Славенских” слова, стално је наилазила на отпоре утицајних црквених кругова. Сâм Вук је тога био свестан, па је управо стога настојао да црквене људе привуче на своју страну. Баш у том „Српском рјечнику” (1818) он истиче своју везаност за тај сталеж. Међу претплатнике 

(„пренумеранте”) своје књиге он на првом месту спомиње „Свештенике” и то по чиновима: а) Митрополити, б) Владике, в) Архимандрити, г) Проте, д) Игумани, ђ) Попови, е) Калуђери и ж) Ђакони. Тек затим спомиње „Остале људе”. Човек који толико наглашено даје првенство православном свештенству у односу на „остале људе” нијео могао ни помишљати да сачињава латиничко писмо за „Србе латинског обреда”. С обзиром на околности у којима је живео таква идеја делује као права фантастика.

 

 IV

 Сви досадашњи аргументи у прилог тези да Вук није творац „српске латинице” су околишни. Средишњи је заправо овај: за тим није било потребе. „Срби латинског обреда” (штокавски католици) имали су писмо које је било много „вуковскије” него додаташње писмо „Срба грчког обреда” (штокавски православаци). Они су се служили са више сличних типова латинице. Када су Хрвати (кајкавци) током Илирског покрета (1830-1850) преузели штокавски језик за свој књижевни језик, они су преузели и неке особине писма „Срба латинског обреда”. У односу на писмо католичких Срба, које се налази у колони „Serb. lat.”, изменили су свега шест слова (đ, ž, ć, č, dž, š). Дакле, стандардизација хрватског писма по обиму није било ни налик ономе што је Вук чинио. Вукова реформа је била далеко радикалнија. Баш у „Српском рјечнику” Вук даје попис 45 слова „Славенске” тј. црквенословенске азбуке (стр. 33), а одмах затим предлаже да се из те азбуке задрже само 23 слова. Како се види из табеле на 69. страни, последње, 23. слово – слово „јер” (ь), он заправо не уврштава у своју азбуку (јер је полуглас). Дакле, задржава само 22 слова „Славенске” азбуке, а одбацује чак 23 слова. Ускоро (стр. 35) он предлаже да се у српску азбуку уведу шест нових слова (ђ, ј, љ, њ, ћ, џ). Све у свему, он предлаже да се избаци или убаци укупно 39 слова! То је толико радикална измена да би се – с нешто мало претеривања – могло рећи да је Вук творац тог писма. Ипак је, наравно, правилније говорити да је Вук само реформатор црквенословенског писма.

Ништа од те реформе није било ни потребно ни могућно када је у питању писмо „Срба латинског обреда”. Они нису имали потребу за никавом значајнијом реформом. Њихово писмо – мало модификовано – преузели су Хрвати (кајкавци у Загорју). За ту нормативизацију најзаслужнији је, наравно, Људевит Гај.

Уз мале измене штокавски католици су наставили да пишу својим типом латинице. Они су променили нешто друго: националну свест. Они су временом примили хрватску националу свест.

Укупно узев, анализа „Српског рјечника” (1818) доказује да је Вук био значајан реформатор црквенословенске азбуке, а да није ни реформатор, а још мање творац „српске латинице”. Таква идеја спада у домен фантастике. Они који је заступају (др Милосављевић и његови епигони) износе научно погрешне и друштвено неодговорне ставове.

 

Библиографија

 

1. Караџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1849.

 

2. Караџић, Вук (прев.), „Нови завјет”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1847.

 

3. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1827.

 

4. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern, Беч, 1818.

 

5. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1852.

 

6. Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006; друго издaње Мирослав, Београд, 2009.

 

7. Стојановић, Љубомир, „Живот и рад Вука Стеф. Караџића”, Штампарија графичког завода „Макарије” А. Д., Београд – Земун, 1924.

 

Петар Милосављевић:

„Српска писма”

(Бјеседа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009)