Слободан Н. Реметић

Реч на додељивању Повеље Матице српске проф. др Драгољубу Петровићу за укупни допринос изучавању српског језика и неговању језичке културе (Матица српска, 22. јануар 2020. године)

Обраћам вам се у улози сведока да јесте част, али не и лако говорити о бољем од себе. Шта у временском теснацу издвојити од приче о потписнику 580 објављених радова, о аутору осам запажених самосталних и десетак коауторских књига, приређивачу десетак дела углавном великана из струке, о двоструком добитнику Награде „Павле Ивић“, о члану више научних међународних (Међународна комисија за Општесловенски лингвистички атлас при Међународниом комитету слависта, Међународни редакторски колегијум Општекарпатског дијалектолошког атласа итд.) и домаћих (Међуакадемијски одбор за дијалектолошке атласе, Одбор за ономастику [при САНУ], Одбор за стандардизацију српског језика, Одбор за језик и књижевност Матице српске итд.) научних тела, руководиоца и учесника у реализацији више научних пројеката, члану угледних српских језичких гласила, међу којима и Српског дијалектолошког зборника, најстаријег језичког часописа СКА, и Зборника за филологију и лингвистику МС?

Пет и по деценија Драгољуб Петровић је присутан у науци о српском језику. Осим што припада кругу најеминентнијих српских дијалектолога (лично мислим да после Павла Ивића немамо бољег) он се врло успешно огледао на пољу савременог језика, на пољу језичке политике. Дубока је његова бразда и на пољу критике друштвених и политичких збивања, а реским пером уписао се међу најбриткије полемичаре. У српском језикословљу ушанчио се као непоновљиви стилиста. Драгољуб Петровић никада није калкулисао, није, не дај Боже, пажњу посвећивао темама на којима се ћари. Водио га је зов савести, поштујући њене критеријуме за успостављање хијерархије међу питањима и проблемима које ваља обрађивати. Чинио је то и у контексту упозорења озбиљних саговорника: „Драгољубе имате децу“, а у сећање ми је добро урезан његов коментар упозорења: „то се и ради због деце“.

Да покадшто и фалсификати могу бити у служби истине, показује текст публицисте Мила Медића, речи приписане великом жупану Немањи, родоначелнику најпознатије српске династије: „Чувајте, чеда моја мила, језик како земљу...После изгубљене битке и изгубљеног рата остаје народ. После изгубљеног језика нема народа“. Речи нису Немањине, али текст верно одсликава стварност везану за језик, а прозирна истина да он дели судбину народа који се њиме служи мало где је тако упечатљиво оверена као код Срба необично бурне историје, а у домену језика – уникатне у планетарним размерама.

Ако су народни говори неисцрпна ризница података који осветљавају историју језика, етноисторију, лингвистичку типологију, историју културних и социјалних утицаја, ако су они, по речима члана осам академија наука, „најбогатија збирка података о прошлости нашег народног живота“, због чега резултати њиховог систематског истраживања повлаче захвалност стручњака из домена других научних дисципина, онда најстарија културна и научна установа код Срба одаје признање чувару те националне ризнице каквог готова да нисмо имали од Вука наовамо. Пошто исцрпан дијалекатски речник доноси податке на основу којих се могу монографски обрадити и остали сегменти језичке структуре (фонолошки, морфолошки, синтаксички и др.), онда Драгољубу следује и захвалност плејаде будућих докторанада,

„У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Она бјеше у Бога. Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало“ – поручује Свето јеванђеље по Јовану. Са највишег места науке о српском језику речено је да се „По обиљу нових података изнетих о српском језику, с 1[Вуковим] Рјечником из 1818. не може поредити ниједна друга књига“. По другој, такође озбиљној адреси „То је први речник једног штокавског говора“ (С. Зајцева), дакле: први српски дијалекатски речник. Сматра се, опет, да исцрпан дијалекатски речник доноси поуздан ослонац за реконструкцију материјалне и духовне културе српског села, будући да су две револуције (технолошка и идеолошка) радикално измениле живот тога села и дословце у неповрат однеле многе облике ранијег привређивања и практично затрле – такође многе – старе обичаје. Народни говори, најкраће речено, носе, чувају сведоке националног и језичког идентитета сваког народа па и српског. Пригодни треунутак призива и речи Самуила Борисовича Бернштејна који је године 1945. своје млађе саговорнике, усхићене што се у сулудим чисткама опустелу Москву враћа Никита Илич Толстој, даровити изданак грофовске породице, који зна српски језик, освестио речима: „Знати један језик значи знати његову историју и дијалектологију. Никита Илич то не зна, он не зна српски језик“, Ако је веровати гласовитом руском слависти, Драгољуб Петровић је без премца по количини дарованог штива из кога се може учити српски језик, Тај импозантни корпус сведока о прошлости свога народа чине сјајне монографске дијелектолошке студије и расправе, узорно рађени дијалекатски речници и ономастички прилози које је Драгољуб лично потписао, уз, такође без премца код Срба, а „и шире“, студентске прилоге успешно рађене под његовим надзором. И све је то, на оба колосека, географски добро распоређено, покривајући терен дословце „од Пеште даже до Чарне Горе“. Рођен у племену Марка Миљанова, са акцентуацијом блиском генерацији Ивана Црнојевића, у Осмој офнзиви донет у питому Војводину, највише академско звање стекао је у потрази за „оним иза каце“ на Змијању, покварио „идеалне братске односе“ наводећи исповести несрећних сведока затирања свега српског на Банији и Кордуну, понео ореол главног „кривца“ што имамо онако урађенРечник бачких Буњеваца, а шта тек рећи о четвротомном Речнику српских говора Војводине, делу које чини част и Матици српској и науци у српском језику у целини? Држећи се Шантићевог начела „И гдје год је српска душа која, мени је тамо отаџбина моја“, прешао је преко „племените међе измеђ Босне и измеђ Србије“, те добисмо и увид у ономастику и лексику Качера, до неслућених размера проширисмо сазнања о акценатском мозаику Републике, пре свега о ширини ареала копаоничког акута, а за штампу је управо одобрен обимни Речник Драгачева. Није наш лауреат заборавио ни „Српску Спарту“, чак ни свој ужи завичај. Струка располаже топонимијом и лексиком његових родних Куча, а у штампи је и ономастика Пипера, лауреатове ујчевине. Захваљујући Драгољубу Петровићу, имамо увид у говорне прилика, а нарочито у лексику Спича. Поменусмо најкрупније резултате српског водећег дијалектолога и сви су листом објављени на водећим националним адресама: у Матици српској и Српској академији наука и њеном Институту за српски језик.

Повељу за укупни допринос испитивању и неговању српског језика уручујемо подвижнику без премца у домену истраживања и чувања српског језика. Један детаљ из портрета нашег лауреата не смемо заобићи. Живимо у времену које вапи за људима од иницијативе, а све је мање и спремних да се на уштрб личног комодитета ангажују на пословима „опште ползе“. У раду са студентима на прикупљању и обради језичке грађе на терену, њеној обради и објављивању под будним оком свога професора, а тиме и отимању од заборава Драгољуб је далеко испредњачио колегама и на простору донедавно нам зајдничке државе. Питам се где би нам био крај да су сви наставници дијалектологије свој радни век одрадили као један Драгољуб Петровић? Да није било његове проницљивости, научне библиотеке широм света највероватније не би красили двотомни Банатски говори шумадијско-војвођанског дијалекта, којима се већ времешни Павле Ивић, у коауторству са младим колегама Горданом Драгин и Жарком Бошњковићем, одужио и својој ујчевини. Не смемо заобићи ни Петровићев ангажаман у међународним научним подухватима. Мало је Словена који се могу похвалити да у оквиру рада на двама наведеним лингвистичким подухватима (Драгољуб је и председник Српске национане комисије за ОКДА) имају сто објављених радова.

Језик се, таман као и чедо, мора неговати и бранити, а ову другу обавезу историја је Србима даровала у најрадикалнијем лику и обиму. Доласком Селџука српска историја је добила инверзивни ток, а језик је вековима практично таворио, да би одласком тих истих Селџука отпочео његов нови пут са судбином непознатом другде на Планети. Разним договорима и споразумима језик нам је губио и своје име. Стицај околности гурнуо је Србе у заједништво, „питонски загрљај“ народа другачије историјске прошлости, културе и духовности, и другачијих циљева и степена искрености код уласка у тај „брак“ Давно је велики Павле Ивић рекао да се историја поиграла са коначним резултатима Вуковог подухвата. Зна се да је тај заједнички „наш“ језик, добијен заслугом „Цицерона рођеног у Тршићу“, помогао некима да и многе дотад туђе окупе око свога националног стожера, а нама у аманет оставио, да на кажем натурио, језичку границу на Дрини, где је није било у доба Немањића, Котроманића па ни Селџука. Дуго се или није хтело или није смело, а биће да то двоје иду подруку, „прогледати“ и видети голу истину да су озбиљни проблеми нације у целини, укључујући и њену биолошку угроженост, почели са одласком Турака са ових простора, када почиње процес нагризања, растакања српског етничког, културног, а тиме и језичког интегритета и да све то концидира са временом препуштања стратешких ингеренција на размеђу Истока и Запада и њихових цивилизција и култура Ватикану и факторима који су на овај или онај начин, али сви листом, укључујући ту и Коминтерну, под његовим плаштом, „под уздом Ватикана“, како би прецизирао наш Драгољуб. Стављајући језичку проблематику у шири геополитички контекст, уз штедро коришћење историјске литературе и цитирање високих представника и удружења дојучерашње браће двају других „закона“, Драгољуб Петровић у својим књигама и расправама, као на длану, износи хронологију и позадину свестраног расрбљавања, односно ницања нових нација и њихових „језика“, показујући како су “српски језички заперци“ промовисани у засебне језике. Студиозно елаборарирање дуго времена табу тема показало је како су, чијом заслугом и потпором, утиране стазе Свету до развођа другог и трећег миленијума непознате „полиглосије“, докле се дошло преименовањем језика који је за потребу српског народа и његове културе половином 19. столећа реформисао самоук из Тршића. За утеху је, само не знам које и колике користи, чињеница да и озбиљни страни стручњаци на простору између Бугарске и Словеније виде један лингвистички и више „политичких“ језика, које лингвистички инжењеринг изнедри уз издашну помоћ, како неки кажу, „наших западних пријатеља“. Све чињенице, хронолошки поредане о настанку тзв. „босанског“, „црногорског“, па и „хрватског“ стандардног језика, као и „нација“ које се њима служе, о свему што им је претходило и такав развој догађаја омогућило, ишчитавају се међу корицама другог издања књиге Српски језички заперци, штива неретко опорог садржаја и уистину мучног за читање. О свим крађама српског језика досад нико није тако темељно и са таквим ослонцем на поуздане изворе, документе, писао као наш лауреат. Подсећам на Петровићево пионирско упозоравање на озбиљност тада „аветне лингвистике“ Монтенегрина. И само подсећање да Д. Петровић, за ненавикле уши неретко оштре закључке темељи на неспорним, лако проверљивим чињеницама, поткрепљујући своје судове мишљењима научних ауторитета изван српског народа, неретко управо на ставовима самих хрватских и муслиманских посленика, при чему је на површину испливала и њихова склоност мењању опредељења и практичног деловања, све у служби остваривања зацртаног циља.

Ово је место и за подсећање да се у мисији бриге о језику Д. Петровић јавно изјашњава о све већем страдању српског језика у школским програмима, а предњачио је међу критичарима оне прве реформе школског система, по речима угледних научника, засноване „на освети лоших ђака“, односно „на освети понављача“. Петровићева брига око нормирања и неговања језичког израза оверена је и модерном Фонологијом српскога језика.

У овој пригоди присетио сам се лично често помињаног тројствародитељ – учитељ – завичај, коме се мало ко успео одужити, и онога домаћина који редовно купује три хлеба: једним враћа дуг хранећи родитеље, други сам једе, а трећи даје у зајам – храни потомке. Тај други сомун у струци Драгољуб деценијама једе као да је побегао из глади и још ће га, даће Бог, дуго јести, онај којим се одужио учитељима, а завичај је и у струци задужио, заиста је велики, док је трећи – уистину огроман. Колико ће хлебова куповати они који тај трећи у струци кусају – не зависи од Дргољуба. Уз велику погачу сви они су купили и прави узор и путолаз, али бар засад међу млађима не видим много ни гладних ни јешних.

Драгољуб Петровић из сасвим прозаичних разлога није могао данас допутовати у Српску Атину, али „ту је он с нама, као опомена и као подстицај“, како је његов учитељ и ментор, под овим кровом, вероватно у овој истој сали, казао за свога великог претходника.

Према импозантном опусу и доприносу струци и нацији Драгољуба Машанова Петровића нису се сви одредили на прави начин. Најстарија културна и научна институција код Срба, срећом, како и приличи таквој адреси, јесте, као и Драгољуб према својој Матици, магистрално водећи поверене му пројекте и послове. Наш лауреат да се још доста радних година дружи са Повељом, коју је вишеструко заслужио.