Језик је домовина народа ,писмо фамилија.Наше вјековно писмо којим смо оно што јесмо, у својеврсном је прогонисању.Томе су допринијеле идеолошке платформе анационалног и наша малаксалост , болећивост и некадрост да се боримо , да би се пред огледалом ћирилице видовнице загледали  у дубину наше православне душе.

 

Лингвистичка наука се предала, повила кичму, (зарад каријеристичких титулица) пред комуњарском доктрином освајања власти по сваку цијену, па не чуди и изјава некадашњег високог партијског функционера Благоја Нешковића да се комунисти нијесу борили ни за какав народ веће за идеје .Да би остварили те идеје немилосрдно су се обрушили на најсрпскије, најродскије, у чепању свега српског, свега ћириличног.

На вјешт коминтерновски начин , са туђинцем који је туђисао све српско, потпомогнут српским полтронима и каријеристима , досљедно су спроводили свој програм. Уосталом тај лукави план зналачки су знали популистички и паролашки да преточе у велика визионарска потемкинова села.Тај туђинац био је стратег , геније и свачији,а нарочито су га до наивности бола обожавали Серби, до страшне брозоморе која није ишчиљела  ни данас . Једна народна пјесма из Другог свјетског рата гласи:
                         „Имам капу са три рога

                         Ми идемо против Бога

                         Али нећу против Христа

                         Јер је и он комуниста“

         (Владимир Дедијер,Прилози за биографију Јосипа Броза Тита , стр.575))

И онда се кренуло у обрачун са светом саборном црквом , убијао се у човјеку Бог, јер само код нас Бог је био државни непријатељ , непожељни непартијац.Цркве, храмови нарочито код нас у Црној гори(са млаком религиозношчу, осјећајући не искрени , већ рационални страх од Бога)светиње су биле за вријеме несретног братоубилачког рата претваране у нечисти,клозете, јер је требало све опоганити српско, а Бога изагнати из обичаја, предања.

Чак и неки свештеници су умјесто живоносног јеванђеља прихватили комесарска саопштења и радили против свог народа.Један послератни министар поп Зечевић је чак и забранио повратак Срба и Црногораца на своја вјековна огњишта на Косово, да би несметано умиљели Албанци,јер братствојединство, било за друге преко српске грбаче и огромних губитака.То ништа није сметало југословенскиј комунистима да у једној честитки 90-их година 20 стољећа , кад се појави плурализам , илити пљувализам мишљења , да они „свим члановима симпатитерима и грађанима Југославије честитамо новогодишње и божићне празнике.“У  потпису је Централни комитет југословенских комуниста Црне Горе.

Из тих редова су на снази новоскојевски ђаци, који су редом сада мондијалисти, евроатлантски гласноговорници , који играју на исту карту обезличавања националног, којима су уста пуна приче о предностима НАТО интеграција тог злокобног загрљаја) у којем би били дефинитивно прогутани, понижени и прецртани са мапе живих народа.

Али атак на цркву , језик, писмо још не престаје, још се кидише мераклијски , па је нормално и ионо што је нормално зату матрицу атеистичких авети , злих духова, да у петак, 10. Августа 2012. год. „Црква Светих новомученика на брду Пардус надомак Подгорице, оштећена је у експлозији.“

Организација која себе назива Дукљанска академија наука и умјетности , или ДАНУ Црну Гору сматра „саставним дијелом Црвене Хрватске,“спроводећи замисао др-а Фра Доминика Мандића, једног од блиских сарадника Анте Павелића који између осталог каже:“А данашње Црногорце, у којима тече крв старих Хрвата, ваља да Хрвати са симпатијама сусрећу и помажу њихову борбу за неовисношћу и самосталношћу Црне Горе и црногорског народа.“

Али такав нам је усуд: „Други су нам отимали оно што нам је Бог доделио“, тако рече патријарх Герман.

Националистичка идеологија(камо среће да је побиједила) водила је рачуна о основним идентитетским питањима и да се ћирилица нипошто не смије отуђити.

У једном допису  билећко војночетничког одреда(под. Бр. 324, од 12. јула 1942. год.  команданту завађског батаљона каже се :“Да сва преписка између поједини команда и ове команде , од сада па убудуће има бити ћирилицом , никако латиницом, без обзира да се општи са млађом –потчињеном или старијом командом.“

(Милош Куреш, Записи и сјећања, Београд 1998, стр.215)

Само сравњени, пустошни терен заборавља и рушевина може уништити један народ.Окупатори су то добро знали па су током Другог свјетског рата у САНУ уништили и однијели 228 ћириличних повеља.“

Др  Никола Живковић, Ратна штета коју је Њ-чка учинила Југославији у Другом свјетском рату, стр.214.)

Све је зготовљено много раније , много подмуклије и дубински трагичније за нас Србе, за све који баштине ћирилицу као своје једино писмо.

Већ 8. Августа 1815. год. из Беча је је одговорено српској делегацији да бечки двор „ не признаје српску нацију“

(Васо Чубриловић, Одабрани теоријски радови, стр. 160)

Аустроугарском окупацијом Босне поглавар Бењамин Калај забранио је ћирилицу а Срби су стављен у положај грађана другог реда иако је Калај написао у Београду „Историју Срба ћирилицом.“

Ми смо дозволили , мазогхистички раслабљени да будемо неко други , туђи, луђи, незахвални не само према костима својих предака, већ према најсуштинскијим легатима,према својој духовности коју смо одгуркивали под тепих лажи , до мрзитељаства,до губљења себе у себи, полатинчени, превјериоци писма, што затуђисмо и занијемисмо, што дозволисмо новоколинајално културно ропство.

Само бескомпромисном борбом можемо сачувати нашу ћирилицу, непрестаним отпорима , наметнутим,  лажним обрасцима  према којима ми морамо смањивати наше памћење , поништавати наше културне тековине, само да би било по пожељној матрици Запада.Уколико се будемо дозвали памети ми можемо спасити ћирилицу .Од туђега туга бије.Само ћирилица и ништа више.Ћирилица брате  Србине!Брате мој ћирилски,светосавски, световасилијевски,светоср(б)ски.

Мр Слободан М. Чуровић Апис