Темељи опстанка српског народа су: очување идентитета, суверенитета и самосвојности (сопства) који имају четири групе ослонаца или ступова, и то: духовност, богатство, сувереност и Србе све и свуда. У сваком од ступова видимо још по пет важних чинилаца које морамо познавати, развијати, чувати и истицати.

Једно од највиших места на скали важности за опстанак јесте ЋИРИЛИЦА коју је лако познавати, непотребно развијати, а нужно ширити, чувати и користити!

Ћирилична слова су семе из кога ниче све што је иоле вредно па и корисно за Србе.

Српска Ћирилица је данас, преко наших рукопосних старих и штампаних новијих књига, настањена у свим имало утицајним библиотекама широм света, али је у српским библиотекама све ређа, готово пред нестанком, уз једва који изузетак.

Тема о језику, писму и старој српској књижевности заправо чини најважнији угаони темељ српског идентитета и чувар је суверенитета и српске културне самосвојности, а тиме и државе. На Ћирилици су написане прве српске молитве и похвале Ћириличарима и сва писмена од краја првог миленијума нове ере.

Ћирилично писмо – устав развио се у 12. веку. Данас његову славу преноси једно од више стотина разнородних еванђеоских књига, које предводи прекрасно украшено Мирослављево јеванђеље, које светли у Меморији света. Из Ћириличног устава је настао брзопис полуустав (у Босни – босанчица). Натписе Ћирилицом у вечној Студеници Немањин неимар је са поносом унео на зидове осликаног храма, а брат Мирослав поручио јевенђеоско ликовно ремек дело од слова. Св. Сава први пише законе, црквена упутства и песме, краљ Ст. Првовенчани прозу а цар Душан први Уставни Законик. Најстарија, најређа и највреднија српска дела писана су Ћирилицом (српске редакције), као и богумилско-босанска од 12-14. века (Хвалови рукописи и још понеко од јеванђеља). Ћирилицом је у Дубровнику писана поезија од 1421-1430. године и Молитвеник из 1512. г. Ћирилицом је написана сва српска средњовековна књижевност ''чежње за божанским'', њен први биографски роман и ''женска мистична и љубавна поезија'', златни вез Јефимијине химне кнезу Лазару и туга за младенцем и дубоко молитвена књижевност од 18-20. века. Током средњег века Власи и Молдавци су писали старословенски и Ћирилицом, а било је Ћирилице и на Порти, јер је турски двор користио српски језик већ у 15. веку.

Ћирилицом су писали у 15. в. бан И. Франкопан – повеље, кнез Цетине и Клиса Лацко – декрет, а у 16. в. штампар Иван Унград и теолог Антон Далматин издавали књиге. После њих српски пише и бискуп А. Змајевић, фрањевац Стјепан Маргитић и М. Дивковић, а Иван Мажуранић само док је био песник... На српској азбуци написана су сва имена и презимена Срба, њихових насеља, сви топоними свуда у Србији и на српском етничком простору (СЕП), а најизразитије на Космету.

На Ћирилици је руком писано хиљаде књига и повеља на пергаменту непроцењиве вредности које су увелико палили зли и завидни непријатељи током векова балканизације. Срби су се опирали худој балканизацији од 15-21. века својом моћном културом, чији је сваки камен темељац било неко од 30 златних слова српске азбуке. Први српски устанак се ширио и Ћирилицом на којој је написан и први Устав савремене Србије, један од најнапреднијих у свету тога доба.

Ћирилицу су величали највећи лингвисти, Бернард Шо се дивио њеној једноставности, а очни лекар Немац Вебер истицао лаку читљивост – благодет за очи. А ми је укидамо­?! И то себи! Српска азбука је, упркос забранама, била поштована од Срба у Аустријском царству и под Млецима, али су је Срби почели занемаривати у Краљевини Југославији, затим ниподаштавати у вазалној Србији под влашћу титоиста, да би је безмало истребили у слободној(?) земљи у две прве деценије 21. века. Европа је латиницом освојила Србију и поразила Ћирилицу, златну циглу српске писмености. Ћирилица је и од нас нападнута – ваља је бранити.

ЗАТО ЈЕ ОСНОВАНО УДРУЖЕЊЕ ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ ''ДОБИЦА ЕРИЋ''

Устали смо против занемаривања нашег легата цивилизацији, а то је најсавршније писмо у свету које су нам оставили наши свети људи: Ћирило и Методије, да би га Вук приредио у најсавршенију савремену азбуку. Узвишени циљ нашег друштва је враћања српског писма својој пуној намени, па шта буде да буде.

Бранимо писмо не само величанствених него и непознатих предака, који су писали и преписивали староставне књиге да би их проширили и нама сачували од хабања и заборава. Не дамо да пропадне оно што су завештали Св. Сава, брат му Стефан, толики дијаци, Доситеј, Вук, Бранко, Његош, Лаза, Змај, Дучић, Панчић, Цвијић, Миланковић, Нушић, Дис, Андрић овенчан Нобелом, што су једнако могли бити Црњански, Попа, Десанка, двојица Добрица...

А ОВО ЈЕ ОСВРТ НА ПРВУ ДЕЦЕНИЈУ РАДА УДРУЖЕЊА ''ДОБРИЦА ЕРИЋ''

Најпре смо писали државном руководству (председницима Србије, Владе и Скупштине) да доследно спроводе прописе о писму сходно Закону, што је остало без учинка. Па смо ширили чланство и стигли у Републику Српску, Црну Гору, на Космет, у Македонију и Хрватску. Имамо тамо и овде својих више од хиљаду чланова, али нам је узурпиран радни простор који смо својим рукама, новцем и материјалом приредили за сврху окупљања и масовнијег деловања. Радимо са децом, награђујемо и штампамо њихове саставе из језика и азбуке, повремено издајемо часопис ''Српско слово'', имамо штанд на Сајму књига (Ул. Св. Н. Велимировиђа, хала 4), а посвуда кажемо и пишемо:

Све што нам је вредно и свето ваља да буде на ћирилици!

Убрзо смо прешли на систематско претраживање поштовања Ћирилице на сајтовима свих општина у Србији, које смо укоревали и писали притужбе, затим покушали да писане ознаке по Београду и Градском саобраћајном буду и ћирилчне, па прешли на здравствене и друге државне јавне устаниве, као и веће трговинске (домаће) ланце, где су успеси били варљиви и променљиви.

Најпосле, сачињен је иновирани текст Закона о језику и писму, који већ дуго чами у фијоци Народне скупштине Србије (''Сви јунаци ником поникоше'').

ЋИРИЛИЦА ЈЕ НАПАДНУТА СВУДА ПА ЈЕ МОРАМО СВУДА И БРАНИТИ! ЋИРИЛИЦА ИЗ НОТ ДЕД!

др Младен Мирић