1.1        Досељавање, статус, карактер и језик Срба у Лици

 

Лика - тло Словена и великих мена. Лику су у VI и VII веку населили Јужни Словени, а у време њиховог распростирања овде је владала Византија, а пре и после ње многи други. Срби Личани су могли бити само у траговима потомци тих старих Словена. Граница између Срба и Хрвата, по византијском цару Порфирогениту (X век), била је на реци Цетини, код чијег извора у Далмацији (повише Врлике), недалеко од Лике и данас има српска црква Св. Спас из IX века. Срби се у Славонију насељавају у XII веку за време мађарског палатина и славонског бана Белоша (брата мађарске краљице Српкиње), доцније српског жупана. Прва сеоба Срба на север Далмације и југ Лике (северно од речице Зрмање) десила се 1305. г., где им краљ Милутин гради манастир Крупу 1317. г. Друго досељавање Срба тражио је Младен Шубић од Стефана Котроманића 1338. г. Удајом сестре цара Душана Јелене за М. Шубића следи нови талас досељавања Срба у подручје Клис – Скрадин, чија господарица постаје Јелена после смрти мужа 1348. г. Она гради задужбину - манастир Крка 1350. г. и доводи српски живаљ. Котроманићи заузимају Далмацију 1390. г., ту насељавају Србе и граде манастир Драговић 1391. г., када је, накратко, и део Лике јужно од Удбине био у босанској држави краља Твртка. Продор Турака у БиХ крајем XIV в. и освајање средином XV вeкa помера Србе из Босне на запад (Лика), југ (Далмација) и на север до Славоније.

Посрбљавање Лике ''милом'' (XVI-XVIII век). Нововековно насељавање Лике Србима наступа после Крбавске битке из 1493. године, у којој су Османлије ''до ногу потукле'' хрватске феудалне снаге. Тада настаје масовно исељавање Хрвата из, иначе, не нарочито насељеног подручја Лике, чији живаљ бежи у западне области до Истре и на север до Доње Аустрије, где и данас живи. Грофови Зрински и Франкопани, такође доводе српске посаде да бране своје поседе од Турака, јер су Хрвати побегли, те зато већ 1493. и 1500. г. српски заповедници бране Модруш повише Плашког. Османлије су на ''ничијој земљи'' формирале своје управне јединице са седиштем у Книну и Удбини, држећи преко пола личке територије, коју су насељавале Србима почев од 1527., а масовније од 1551. г. (из тог доба има архивски запис: ''Посекли су шуме и на те крчевине населили су Србе... неколико хиљада'', док Ферхад паша у већ постојеће тврђаве доводи још Срба. Досељавање Срба у Лику одвијало се у више таласа из планинских пренасељених предела Старе Рашке, Црне Горе, источне БиХ. Према томе, Срби су овде доведени силом Османлија, а не својом вољом. Затим и Хабсбуршка Аустрија, која је 1527. г. покорила Угарску (у чијем је саставу од 1102. г. била и Хрватска), ''врбује'' Србе из Босне да се насељавају у оне крајеве Лике који нису били под управом Турака.
Турнуси насељавања Лике Србима. Турци насељавају српску рају, мартолозе, акиџије и др. са њиховим старешинама: кнезовима, војводама и сердарима, најпре из западне Босне око 1500. г., а потом и из удаљенијих источних српских подручја. Готово истовремено и аустријска страна је рачунала на Србе, јер Хрвати очито нису смели ни могли нити хтели бранити своју земљу. О томе постоји доста података, који указују да су аустријска досељавања Срба била готово непрекидна:
- после одбране Модруше и Витуња, који су пре 1500. г. насељени Србима, бележе се њихова имена око Огулина 1540. г.
- године 1544. Срби су и на поседима Николе Зрињског;
- већи продор Срба у Сењ (који је већ имао 200 српских ускока) десио се пре 1584. г., када је Андрија Аушперг ''велики број'' Срба превео на своју територију, што затим чини и генерал Ђорђе Ленковић,
-  Ленковићев наследник успева да из Удбине преведе до Гомирја 325 душа, међу којима 128 ''добрих ратника'',
- пребацивање Срба из турске на страну аустријске Лике наставља се 1601, 1603, 1604, и 1607. г., а 1605. капетан Франкол, у договору са Србима, продире на турско подручје и преводи 700 Срба (200 наоружаних војника) и 20.000 грла стоке;
- 1609. г. у Лику из Босне беже 33 породице (523 житеља, 140 војника) после свађе са турским бегом, а потом опет 30-35 кућа или око 500 људи насељава Брлог, а њих је следило још 80 породица насељених око Плашког;
- и 1611. године има бежаније у Аустрију из тада турског Подлапца (63 породице), а о сличним догађајима имамо записе из 1613, 1632. (Срби долазе у Мркопаљ и Дрежницу), 1637/8. у Лучане, Водотеч и Прокике, затим тада и у Плашки долази 255 Срба, као и следеће 1639. године;
- кнез Рајак, по договору са властима Хабсбуршке Аустрије, довео у Лику око 2.000 Срба 1638. г. из околине Бањалуке;
- од 1640-1642. г. аустријски официри воде преговоре са Кореничанима, али то сазнају Турци, те једне похватају а друге растерају тако да је само 20-30 успело пребећи;
- капетан Ауершперг тек 1655. успева да пребаци 140 Кореничана (са око 40 војника и много стоке) у околину Плашког са њиховим старешином Милаком, а друге преводи и у место Свети Јурај;
- у току 1658. г. из Усоре у аустријску Лику (село Вилић) прелази 940 душа (83 породице), 1666. г. Плашки се опет пуни Србима, а Дабар и Глибодол 1669. и 1672. г. (свега 100 породица);
- харамбаша Драгић из турске Босне у аустријску Лику пребацује 120 људи у Бриње, а генерал Ј. Херберштајн 1680. г. из Коренице под турском посадом одводи  још преостале Србе;
- за време Великог рата (1633-1699) аустријски војни заповедници се враћају са бројним Србима, а српски народ из турског пашалука Босне и северне Далмације долази у рубне делове Лике и померају се на северозапад до иза Српских Моравица;
- последњи талас насељавања Срба у Лику збио се после аустро-турског рата 1789-1791. г., када је преко 7.000 Срба преплавило ово подручје.

Статус Срба у Лици (XVI-XIX век). Почев од XVI века, Срби су придошлице у Лику по основу двоструког подаништва: као османлијски војници и сељаци (мартолози и раја) и као хабзбуршки позивници да бране опустеле пределе са којих су се разбежали Хрвати. У оба случаја су имали униформу и оружје и земљиште и оруђе, а власти Аустрије су их сматрали мигрантима а не освајачима, јер су их сами најмили. И Османлије и Хабзбурзи су им давали тзв. ''повластице'', заправо више обавеза него права, односно изричите наредбе шта морају радити а права су им занемаривали, лабаво и пристрасно тумачили, значи изврдавали кад год им Срби мање требају а потврђивали када су им неопходни. Срби су се радије опредељивали за аустријско хришћанство него за мухамеданство, тј. били су предзиђе хришћанства, што им не оспоравају ни ватикански списи. Ипак, према Србима се поступало маћехински, јер су имали статус угрожених, уз преверавање, физичко малтретирање, израбљивање, отимање, обесправљавање (види табелу 2), чак до избегавања и забрана речи Срби и српско, нетачним и неумним заменама: Влах, Шизматик, Морлак, Илир, ''пасмина'', уз немушти назив језика: илирски, наш, југославенски, као и масовно преиначавање српских презимена, посебно код личких Срба (види IV део).
У основи, Срби аустријске Лике могли су добити три различита статуса: (1) најмање пожељан: кмет или слуга (сељак, сточар, ратар), (2) мало бољи: сељак - војник и (3) најбољи: војник - сељак. Али, све је то изврдавано, нарочито када је властима мање требала услуга Срба, па су их тада злорабили. Пошто је после повлачења Турака из Лике 1689. г. један део муслимана остао, поп Марко Месић (српско презиме) је већину њих преобратио у римокатолике, а уз то је био жесток похрватитељ Срба, па ће отад све чешће православаце ништити римокатолички свештеници и бивши Срби, такође ниткови. Главни извођачи радова покрштавања Срба били су сењски бискупи М. Брајковић (српско презиме) и А. Раткај, који је приморавао Србе да му незаконито дају десетак од хране. Истовремено, српским епископима је забрањиван рад и обилазак народа. Иначе, кад цела кад мање од пола, Лика је сво време (до 1881. г.) била део Војне крајине, у којој Срби углавном нису били кметови, а Хрвати углавном јесу, што је стварало завист и мржњу малобројних хрватских феудалаца, а ови ту омразу множили преносом на хрватско пучанство. Упркос свему, Србе је и у Лици одржавала СПЦ, задруге, језик, народна поезија, сећање на Немањиће и мит Душановог царства и Косовског боја.
Српска Лика (XVI-XX век). После освајања Босне 1463. г. Турци су све чешће упадали у хрватске и словеначке земље ради паљења, пљачкања, робљења и плашења локалног становништва, које се повлачи на север и запад. Крајем XV века Турци заузимају више од пола Лике, која је остала без живља, у коју доводе српску рају, чиме удео Срба у тзв. турској Лици брзо и једноставно постаје добрано већински. Друга, мања половина Лике, коју су држали Зрињски и Франкопани, такође се нагло насељава Србима са подручја које је било под турском влашћу, па Лика постаје претежно српска, век пре последњег великог таласа њиховог досељавања. Наиме, аустријски капетани Лике понаособ су ''доводили'' Србе из турског дела Лике и Босне са женама, децом и стварима од 1584-1613. г. Такве акције су понављане и касније: 1632, 1637/8, 1639, 1658, 1666, 1672, 1679. и 1680. г. Нови значајан талас доноси Србе у Лику крајем XVII века, након прогона турских посада, али тада се насељава и нешто Хрвата, мада остаје апсолутна већина православног живља у континуитету од XVI-XX столећа. Нешто Срба је дошло у Лику сеобом под А. Чарнојевићем; на пр. Вуцелићи су се ту скрасили 1704. г.
Слично стање у погледу посрбљавања Лике имамо и у Кордуну, на Банији и по Славонији: на Папуку, Псуњу и Мославачкој Гори, а српску већину су имала и сва села вуковарског и илочког среза (котара), Барања, као и Бенковачки и Кнински срез. Срби Личани, Кордунаши, Банијци, Славонци и Барањци су од власти Аустрије добијали (варљиве) привилегије с тим да бране јужну границу те царевине, па су могли поседовати земљу, куће и другу имовину, али су ослобођени данка и кулука код локалних феудалаца. Такав статус често је гажен, што званично, што кријућ. ''Царствујушћа Виена'' није гајила никакву наклоност према православној вери, већ напротив, па су на том плану деловали римокатолички свештеници присиљавањем Срба на унијаћење (што је спроведено у Жумберку и Белој Крајини) или прелазак у ту вероисповест, што је у Лики било тешко оствариво. Дакле, Срби су били најмање заштићен народ у хабсбуршкој ћесарији, али нешто слободнији, самосталнији и постојанији од хрватских кметова, што није било драго хрватским феудалцима, иако већином странцима.


Обесрбљавање Лике силом (XVII-XXI век). На Србе је вршен четвороструки притисак, и то: власти из Беча - да се жртвују на граници (да гину за њих), католичких фратара да их обесрбљавају и феудалаца да их покмећују, а под Турцима све то заједно. У тако неповољном положају Срби у Лици трају више од четири века (део под Турцима један ипо век), али све до почетка XX века немају веће сукобе са обичним хрватским народом – пуком, јер је и једнима и другима било подједнако тешко, а своју немоћ увиђали су и једни и други. Додуше, изузетак је покушај, чак и оружаног, противљења Хрвата довођењу Срба од стране аустријских власти и феудалаца у подручја која нису била под турском управом (Бриње и околина). У међувремену, после протеривања Турака из Лике и осталих делова Аустрије (1689), кад се умислило да је турска опасност прошла, високи кругови римокатоличког клера почињу јавно заговарати геноцид над Србима. Године 1700. Амброз Кузмић, управник имања загребачке бискупије, пише да би било боље Влахе (Србе) све поклати него их настањивати. Три деценије касније гроф Леополд Колонић, кардинал, захтева: ''...те привилегије ... треба скратити... нека се... и двосмисленим речима изложе... које би се... сад овако, сад онако могле тумачити...''. Тако се уводи метод за све потоње хрватске ниткове - злочином геноцида против Срба до циља. Није онда никакво чудо што су Срби Лике 1728. године подигли буну, јер Аустрија није имала добру управу, што ће постићи М. Терезија доласком на власт 1740. г., која 1748. г. уводи и терезијански катастар земљишта.

Таласи исељавања и пребега. Нажалост, Лика и Крбава са становишта Срба, били су истовремено и подручја више невољних таласа исељавања почев од XVII и XVIII па до XXI века. Неки су таласи, у свим вековима, били изазвани глађу (1714-1717, 1730, 1734, 1740, 1764, 1782-1784, 1802, 1809-1813, 1821. и 1829. г.), па су Личани бежали или пресељавани (ради дохране) на север, најчешће у Славонију и Срем, а мање у Бачку и Банат, што масовно што појединачно. Мање пребега је било на подручје млетачке Далмације, одакле је подједнак или већи број Срба бежао у Лику (и једни и други узалуд су мислили да ће им ''тамо'' бити боље). Многи пребези с југа на север били су узроковани млетачким прокатоличким прозелитизмом, а многа бекства из Лике у Далмацију покатоличавањем од стране Аустрије. Од средине XIX века почиње прекоморско исељавање Срба из Лике, најчешће у САД. Но, то се само условно може сматрати ненасилним исељавањем, јер је народ бежао од неправде, великих пореза и незапослености, тј. државне запостављености српског етничког простора. Исто тако двоструко се српски корпус смањивао учесталим нападима хрватских великаша и римокатоличких прелата да принудно или присилно унијате Србе, који су могли или побећи или бити преобраћани уценама глађу, отимањем или убијањем.
Век присилних егзодуса. XX век можемо означити столећем егзодуса Срба из целе Лике и Хрватске, од његовог почетка па до самог краја, уз разне видове забране повратка у XXI веку. Према попису становништва Аустро-Угарске из 1900. године види се да је Лика претежно српско подручје са 51,2% православног живља (извор: Др Васа Руварац ''Православни Срби у Хрватској и Славонији''). Међу три највеће српске општине у ондашњој тзв. Хрватској биле су две личке: Доњи Лапац и Кореница, свака са близу 10.000 Срба. Године 1921. Срба је у Личко-крбавској жупанији било 52,3%, значи као и две деценије раније, иако су они знатније од Хрвата страдали током Првог светског рата. На једној петини тзв. ''хрватске'' територије Срби су вековима имали надполовичну већину живља, а после више геноцида, почетком XXI века ни једно насеље у независној држави хрватској нема 50% српских житеља. Као пример почетка српског егзодуса из Лике дајемо податке са терена које је прикупио Радослав М. Грујић у чланку ''Племенски рјечник Личко-крбавске жупаније'' објављеном 1917. године у Зборнику за језик и обичаје Јужних Славена (ЈАЗУ).

Табела 1: Приказ степена обесрбљавања српских насеља Лике почетком XX века (стање 1915. г. по Р. М. Грујићу)

Назива насеља

Свега кућа

Настањене
куће

Опустеле куће

Број

%

Бабин Поток

320

281

39

12,2

Мекињар

265

213

52

19,6

Подлапац

441

344

97

22,0

Средња Гора

184

154

30

16,3

Шврачково Село

228

182

46

20,2

Турјански

183

143

40

21,9

Укупно:

1.621

1.317

304

18,8

Пресељење личких Срба на Косово и Метохију после 1. светског рата. Краљ Александар Карађорђевић је преселио известан број Личана на Космет ради стабилизације стања у том делу земље, вероватно знајући њихов родољубиви капацитет и сразмерно највећи одзив међу добровољце. Њих је фашистичка и балистичка багра Албанаца протерала или побила за време 2. светског рата, а власт Јосипа Броза им после његове револуције забранила повратак на КиМ.