Када су пре више од тридесет година исекли дрво Ћирин брест, понос села Бељика код Трстеника које се налазило на брду јужно од аеродрома, изговор је био да се дрво суши. Онда смо мање-више сви ми Трстеничани веровали у то. Најразочаранији су били пилоти Аероклуба Трстеник, јер је био изванредан оријентир. Кад би га из ваздуха угледали, знали би да се налазе близу куће и да преостаје само школски круг и слетање. Од Ћириног бреста остао је само знак на грбу Аероклуба.
 
Данас у ову причу више не верујем. Не верујем јер су исекли здраве платане у центру Београда,крајпуташе су одавно почели да ваде под изговором да није европски и да их се странци малтене плаше, а и гробље српских мученика у Чешкој је под знаком питања, да ли ће га преорати или не. Овакве примере можемо да ређамо до сутра ујутру.
 
Увод, разрада и закључак, говорила је наша учитељица Живка Манџукић, настављала наставница Милева Косић, а мени је у једној далекој елитној гимназији, која више не постоји, све то надограђивала професорка Злата Чоковић. Гимназија се звала „Маршал Тито“ у кога нажалост сада верујемо баш као и у разлоге за сечу свега, која нам се догађа последњих година. 
 
 

У увод смо стварно веровали, јер постајемо досадни својој деци говорећи им како је некад било. У разраду више не верујемо, јер како је одједном могуће да се у крају војводе Мишића рађају издајници, а не Синђелићи? Како је могуће да баш у том крају покушавају да секу храстове записе, да су покушавали да промене имена школе која носа 1300 великомученичких имена? Како је могуће да једино у мишићевском крају падају киселе кише које сметају записима, а у Холандији падају сребрне? Да ли професор др. Ернст Урлих вон Вајцзехер зна нешто више или пише напамет, када хоће да заштити и нас од нас?

Храст који се налази између две траке аутопута 58 код Ајндховена у Холандији

Како то да се једино мишићевски храстови записи „прекалемљују“, а знамо да се они и не пресађују, јер пресадити запис је исто што и померити стогодишњака из села у град на петнаести спрат? 
 
Убити српство, а нарочито срБство, јер шта рећи на писмо које су нам са копијом потписа постали станари улице Јована Дучића коју у насељу Браће Јерковић хоће да укину. Направити заборав, направити безваздушни простор и црну рупу у глави Србина је циљ. Касније од свега остаје снимати филмове, где ће имена неких нових „Томахавка“ бити „Страшни запис“, „Побеснели храст“ или можда „Луди Синђелић“. Праг времена је пробијен, јер шта рећи на предлог да Васкрс славимо заједно са тамо некима. Хајде за почетак, баш ако им се слави, да славимо Божић заједно и то баш под записом у Савинцу, а да питање славе Васкрса оставимо за 3015. годину. А што се не бисмо вратили на стари календар, или на онај још старији Душанов од пре 7524 године? А што не уведемо Миланковићев најпрецизнији календар и нађемо баланс? 
 
На сва ова питања и мало дете може да дá одговор, једино нашем народу пеглају сиву масу електричном пеглом, јер су на тучану старинску заборавили. Тучана пегла ће вероватно морати да ради у контри како кажу преферанџије. Наша преферанџијска срећа је што новокомпоновани не знају ни шта је „мала двојка“, а о преферансу и да не причамо. Вероватно мисле да је то нека игра из парова. 
 
 
Неко ће да каже, а што не направимо петицију ? Као што видите потписа има макар за скупштинско питање, али коме је у Скупштини Србије стало до храста. Неко на њега гледа као на добар комад за намештај, неко ко крадуцка као на добар материјал за буре, а она десетина која га и гледа као бадњаков узор ћути. 
 
Да, замало да заборавим, док ми спасавамо Храст Запис они нам асвалтирају базилику из четвртог века код Црвене Реке.
 

Базилика стара преко 15 векова биће ускоро затрпана; фото: heritage.gov.rs

Председниче Добрице, Стари Вујадине, зар не видиш шта нам раде, лагано нам очни вид ваде. Дођи да идемо опет у Савинац!

 

Милорад Ђошић, пензионисани пуковник авијације - пилот