КАД ОДЕ СЛИКАР

 

Када се упокоји сликар један,

треба четвере очи отворити

 

и, уместо говора, ону празнину која је

као звезда лутајућа душу његову

испуњавала, пронаћи и догледати је.

Онда, вознети се свисоко.

Погледом се у  даљ бацити.

Речју – треперити.

 

Када се упокоји сликар

 и  међу бубе, траве пољске, балегу топлу,

рибе речне и мирисе земне оде,

треба бирано, ногу пред ногу ходити.

У пејзаж изаћи и, живу слику чинећи,

 амо - тамо промицати,

како му крајолик  избледео не би.

Онда га се, таквог, са лагодом сећати.

 

Кад сликар један

очи далекометне и скрозирајуће свене,

не треба  воденити, сузом предео плавити.

Може се дамама, које су се додесиле,

 као на изложбу да иду, стрефити

руменило боју да изгуби.

Може бора намрштена,

поглед лутајући да замагли

 и од нечега

посебно циљаног  да се одврати.

Може се и  шта је недолично родити.

А није нужда, нити је прилика.

 

Кад нас ненадано напусти сликар један,

не треба са изјавама саучешћа наврат – нанос

Може да се мисли како није било

које друге прилике за спомињање,

но  смо чекали да се

баш тим поводом састанемо,

како бисмо језику на вољу дали

и за душу почившег попили.

Може да значи како је то што му се десило

добродошао разлог,

 у низу малобројних разлога за виђење био.

 

Кад онемоћа и силама вишњим се преда сликар један,

треба му као на изложбу доћи, да се чују

и виде пријатељи, истомишљеници и други.

Треба за покој  душе му попити

и за добро здравље дошавших, по коју у гушу сунути

Треба га спомињати, ни мање ни другачије но негда.

Онда га Вишњем  и  пределима плаветним оставити,

не чинећи ништа више од онога што је чињено.

 

Јер, сматра се, а и знано је

да, када се Господу представи сликар један,

оно што је од стваралаштва  његовога остало,

ако је од вредности и снаге богомдане,

својим ће трајањем у векове промицати

и присутније, но што  је сликар за живота биo, бити

Речју – као да ни одлазио није

 

м. м. јагодински