Дубровник је био културни, а Примасија Српска у Бару верски центар Срба католика. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске”. Арцибискуп Милиновић је после краће болести преминуо 21.3.1910.

Сахрањен је у својој задужбини цркви св. Вида у Бару. Свечану мису држао је которски бискуп Франо Ућелини–Тице уз учешће тада тек основаног барског пјевачког друштва „Братимства”. (1) Света столица поставила је 1912. др. Николу Добречића за барског арцибискупа и Примаса цијелог краљевства Србије.

Насупрот Хрватима Срби католици тежили су уједињењу са Србијом и стварању Југославије. Поводом Уједињења 1918. др. Никола Добречић изјавио је: „Ја никад не заборављам да сам примас српски, и ја сам готов све учинити, само да наше племе дође до остварења наших народних идеала, до нашег уједињења. ... Ја сам већ до сада у овоме правцу радио код нашег народа све три вјере и свуда сам наишао на одличан одзив“. Говорећи о томе времену др. Никола Добречић истакао је : “као ватрени поборник уједињења први ишао у Рим као изасланик покојног тадашњег регента Александра и Министра вјера Алауповића и да сам ја испросио да најпрво Св. Столица признаје нашу Југославију”. Када је питање постављања београдског надбискупа постало актуелно крајем 1923. године влада Николе Пашића истакла је као кандидате арцибискупа барског др. Николу Добречића и которског бискупа др. Франа Ућелинија-Тицу.(2)

Краљ Александар и краљица Марија посетили су 1925. Црну Гору и Приморје. У Бару су 23. септембра 1925. тријумфално дочекани. Др. Никола Добречић поздравио је краља у име Приморја : „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу Српског народа, ... Нарочито ово дивно Српско Приморје, овај старославни град Бар, ...од Вашег Величанства ... очекује да буде главна трговачка лука при излазу трансбалканске жељезнице. Ова жељезница која би пролазила кроз Црну Гору и сишла на Бар, усрећила би Црну Гору а Ваше Величанство и Ваша краљевска влада задужили би Црну Гору за вјечна времена”.

Залагањем др. Николе Добречића 20. јуна 1935. отворено је Арцибискупско сјемениште Примасије Српске у Бару. Приликом освештења сјеменишта Примасије арцибискуп је изјавио да је „био и јест увијек највећи пријатељ свог народа без разлике вјере“. Сјемениште је великим делом финансирала краљевина Југославија. Радило је до 1941, када је због рата распуштено. После рата 1945. барски арцибискуп је безуспешно покушавао да га обнови. Др. Никола Добречић основао је при Арцибискупији сиротиште и забавиште. У забавиште су била уписана деца све три вјере. Најсиромашнијим ученицима је на дан св. Саве упућивао помоћ преко школа. (3)

Аустро-Угарска монархија радила је на претварању Срба католика у Хрвате. О активностима пре Првог светског рата, среско поглаварство у Котору доставило је 14. јула 1924. Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС. извештај : „Разне владе и државе које су прошлих вјекова Боком владале настојаху свим силама да ослабе, униште и потисну српски елеменат који није могао сносити туђи јарам. Аустрија, која је задуго Боком владала, проводила је ту политику аустријску у највећем опсегу. Да би што већи резултат и циљ своје политике постигла, она је преко католичких свештеника, професора и чиновника, који нијесу били Бокељи, пробудила међу Бокељима вјерску мржњу и несношљивост, а задњих 40 година распирила је и племенску мржњу и борбу, стварајући од католика Хрвате, који су јој слепо служили и били оруђе ... Да би смањила број српског племена, населила је доста страног елемента, наравно католичког, од којег је опет створила Хрвате ... .“(4)

После стварања Југославије хрватски сепаратисти су заједно са делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и стварању велике Хрватске. За њих Срби католици нису постојали. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ ... напали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је 1929. дон Стјепан Марковић, Србин католик, консулторски савјетник и секретар Арцибискупије барске. Истицао је да барски арцибискупи нису били само примаси Србије него „читаве Србије“, односно свих српских земаља. Такође је истакао да је и књаз Никола увидео важност Српске примасије : „Он је код Ватикана постигао такав успјех и просто рећи триумф, да му се читав свијет дивио. Он је послао у Рим надбискупа Милиновића и грофа Луја Војновића, који су четворомјесечним радом постигли то да се углед Црне Горе у свијету дигао много више него иза које њене славно добивене битке. Књаз Никола је успио да се призна Барској митрополији чисти српски карактер, но не само то, него чак и да се дугим низом вјекова освјештано Српско приматство у Бару још једном најсвечаније потврди“. И то тако што је папа 7. марта 1901. свечано издао „документ с којим се Српском примасу Милиновићу и његовим насљедницима потврђује право, вјековном славом овјенчано Српско примаство“. Марковић је наставио: „Што се тиче повијести, ни једна митрополија на свијету није имала веће ни љепше повијести од Дукљанско-Барске. Њена је улога увијек била часна, узвишена и одлучна у развитку и ослобођењу српског народа.“(5)

Хрвати су тежили да асимилирају и Буњевце. Поп Блашко Рајић истакао је у “Нашим новинама” од 9 марта 1913. : “Има Срба ... ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци !”(6) Мијо Мандић изјавио је : „Историја нам доказује, да су Буњевци све до наших дана називани именима : Буњевац, Шокац, Далматинац, католички Србин и најзад именом Раци, како су их мађарски властодршци најобичније називали.” Марко Јурић је у Народној скупштини у Београду изјавио да су Буњевци Срби. (7)

Посланица католичких бискупа против Сокола није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије 8. јануара 1933. Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши : “Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини.” (8) Приликом посете 1934. Приморју бана Зетске бановине, др. Алексе Станишића, у Српској Примасији у Бару приређен му је банкет. Др. Никола Добречић дочекао је бана на улазу у Примасију у свечаној одежди. На банкету арцибискуп је једну здравицу подигао у част Сокола наздравивши им с овим речима : „Поздрављам наше дичне Соколе, који су се увек борили за „крст часни и слободу златну”, за напредак Краља и домовине, те радећи у том смеру, ја ћу бити готов да им ... увек помогнем, јер нема никакве сметње да са Вама сарађујем на ширењу Соколства, ... а сви треба да радимо за добро Краља и отаџбине.” (9)

У говору одржаном у спомен краља Александра у катедрали св. Трипуна у Котору 18. октобра 1934. дон Нико Луковић истакао је : „ ... Болом одјекују сводови овога светога храма, који виђе владаре из дома Немањина и који је отраг неколико година обеселио својом посјетом блаженопочивши Краљ Александар ... Родољубива Бока, ... која је дизала устанке против туђинских силеџија, која је родила толике родољубе и дала на стотине добровољаца на Солунском фронту, ... Ко се не сјећа прве Краљеве посјете Боки ? То је био прави „Краљевски дан“, који се не ће никада заборавити. ... Краљ Александар је к нама дошао ...као ослободилац Свог народа, као први владар наше крви и језика након дугих стољећа. Зато смо Га онако одушевљено и искрено дочекали. … Пре неколико мјесеци Бока, да се одужи љубљеном Краљу ... приреди Му оно незаборавно „Бокељско вече“, које је надилазило и најбујнију машту, када су пламтили врхунци наших брда, наше обале, наши храмови и домови, ... Он је пролазио овим чаробним заливом, као краљ славе уз одушевљено клицање народа. ... . (10)

Которски бискуп Франо Ућелини–Тица стао је одлучно на страну сокола против оптужби из Посланице. Кад је дубровачки бискуп Царевић одбио да благослови 8 застава сеоских соколских чета из дубровачке околине, благословио их је на которском вјежбалишту, уз огромно учешће народа, 4.6.1933. бискуп др. Франо Ућелини Тица. Том приликом изјавио је: „Браћо и сестре, драги моји Соколи, ми смо, ето, благословили ове соколске заставе што претстављају љубав, занос, верност према нашој домовини Југославији. … На вашим соколским заставама усађена је љубав према домовини и Краљу своме. И ви сте спремни допринети сваку жртву за Краља и отаџбину. Драги моји Соколи, наша домовина желила је увек мир. Словенски народи били су увек мирољубиви, али ако би нас ко, по несрећи напао, наши Соколи са својим заставама учинили би своју дужност, јер би они уз нашу прослављену војску постали несаломљив зид притив сваке непријатељске опасности. … ” . Стјепан Роца је у свом чланку о бискупу Ућелинију у ,,Соколској њиви” истакао да је бискупску посланицу са највећим заносом поздравила италијанска штампа, јер је сматрала да ће посланица уништити соколску организацију и тиме ослабити Југославију. (11)

Насупрот которском бискупу поједини католички свештеници водили су упорну борбу против сокола. У листу „Дубровачка трибуна” 1933. у чланку „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “ истакнуто је : „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (12) У листу „Дубровник” у чланку „Жалосно али истинито” истиче се да је соколска чета Ћилипи посетила соколску чету у Дражином Долу код Требиња. Чета из Ћилипа приказала је позоришни комад „Јазавац пред судом”. Свештеник осудио је речима: „Ишли су у туђи крај, гдје живе само православни, ради чега их са овога мјеста осуђујем”. У чланку „Поступак једног свештеника” објављеном у листу „Дубровник” из Чибаче (Жупа дубровачка) наводи се да је Никола Симатовић, члан Соколске чете Доња жупа умро 16. 12. 1938. године у 23-ој години живота. Завршио је једномесечни жупски и двомесечни војни течај у Београду. Као војник учествовао је на Свесоколском слету у Прагу 1938. године. Нагло му је позлило и по изричитој жељи болесниковој који је желео да се исповједи и причести, позван је око 4 сата после поноћи католички свештеник дон Михо Арбурић. Иако позван свештеник није хтео да дође. Истог јутра прошао је поред болесникове куће идући за Дубровник, а да није свратио. У листу „Дубровник” је истакнуто: „Овакав поступак свећеников није тешко растумачити кад се зна да је ради нападаја на Соколску чету Доња жупа био већ и судски кажњаван, али је тешко народу разумјети да овакови свећеници примају још и државну плату као дар за свој разорни и некршћански рад на селу”. (13)

Срби католици учествовали су на католичким прославама упркос тежњама хрватских клерилалаца да их претворе у хрватске манифестације. Клерикални лист ,,Народна Свијест” представио је то као јединство католичких редова. За њих је то била потврда да се у хрватском католичком народу успешно ради на остварењу циљева Католичке Акције у Домагојском и Крижарском покрету. На Дубровачки Еухаристијски конгрес дошли су ходочасници из Цавтата бродом „Цавтат”. Др. Никола Добречић боравио је у Дубровнику на Еухаристијском конгресу 14. 7. 1937. На Теофоричној процесији био је праћен од Рока Мишетића и градоначелника Руђера Брацановића.(14)

Грађани Бара и цијеле „Приморске нахије” прославили су 1932. двадесетогодишњицу и 1936. 25-годишњицу ступања Николе Добречића на престо Српских примаса. У прогласу из 1932. стајало је „кроз далеке вјекове Примасија српска била је на бранику српске ... завјетне мисли”. Председник Крајинске општине Стеван Половић у свом „Распису Крајињанима” истакао је : „Дакле из цијеле Српске народности која испољава римокатоличку вјеру, наш Крајињанин је Примас српски.” На Добречићевој задужбинској цркви Св. Николе у Бару било је ћирилицом исписано његово арцибискупско гесло „За Бога и за свој Народ”. Његова сестра Роза живјела је у Дубровнику. Др. Никола Добречић трудио се да унапреди културно и економски Приморје. Правио је паралелу између изграђеног модерног „хрватског Приморја“ и потпуно „запуштеног Српског Приморја” („град и село, рај и пакао”). Половином 1939. Бар су посетили министар Чејовић, бан Крстић, патријарх Дожић и народни посланици из Зетске бановине. На свечаном банкету у Бискупади, у присуству око стотину угледних званица, на предлог арцибискупа др. Николе Добречића образовано је Друштво за унапређење српског приморја, у које су ушли арцибискуп и сви званичници присутни на скупу. (15) Старешина соколског друштва у Бару био је Ђуро Чејовић, народни посланик из Барског среза и од фебруара 1939. министар за физичко васпитање народа у Цветковићевој влади.

У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. ...Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. ...Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист „Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (16)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. створена је Бановина Хрватска. ХСС је користећи власт у Бановини Хрватској појачао прогоне југословенских националиста, Срба католика и сокола. Хрватска штампа тражила је да се Бановини припоје области у којима су живели Срби католици. У полемикама са хрватском штампом Срби католици су се позивали на Примасију српску. У чланку „Далматински Срби католици” од лица које се потписало као Србин католик у књизи Маре Ђорђевић Малагурске „Буњевка о Буњевцима” приказана је укратко повест Далмације, узроци сукоба Срба и Хрвата и значај арцибискупа барског и примаса српског за Србе католике. (17) У чланку „Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића у листу „Дубровник” који је за Бановине Хрватске излазио у Котору разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди : „ ... У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. ...Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто : хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067,када је основана српска католичка арцибискупија. ...Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“(18)

Пре Првог светског рата Аустро-Угарска монархија радила је на претварању Срба католика у Хрвате. Срби католици тежили су уједињењу са Србијом и стварању Југославије. После стварања Југославије хрватски сепаратисти су заједно са делом католичког клера наставили своје активности на асимилацији Срба католика и Буњеваца. Они нису признавали да постоје Срби католици. Нападали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске. У име Примасије српске одговорио је дон Стјепан Марковић. Упркос посланици католичких бискупа арцибискуп Никола Добречић подржао је соколе, које су Срби католици сматрали цементом у темељима Југославије. Пред хрватским притиском Срби католици су се све више ослањали на Примасију српску. Срби католици из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару.

 

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Растодер Шербо,Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991, стр. 112-115, 163; Иван Јововић, „Из прошлости дукљанско-барске надбискупије”, Бар 2004, стр. 193-195; 2. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр. 18, 47, 62, 90, 91, 112, 113; Љубодраг Димић, Никола Жутић, Римокатолички клерикализам у краљевини Југославији 1918-1941, Београд, 1992, стр. 126.

3. Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр. 18, 47, 62, 90, 91, 112, 113;

4. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, бр.1-6, Јануар-децембар 2012, Београд, стр. 108;

5. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, бр.1-6, Јануар-децембар 2012, Београд, стр. 110;

6. Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија Суботица, 1941, стр. 22, 31;

7. Алба М.Кунтић, Први секретар Буњевачке просв. Матице у Суботици, „Буњевац –Буњевцима и о Буњевцима”, Суботица, 1930, стр. 24, 25;

8. Никола Жутић, ,,Соколи, Београд, 1991, стр. 93;

9. „Католички надбискуп госп. др. Никола Добречић о Соколима”, ,,Соколић”, Љубљана, Април 1934, бр.4, стр. 90;

10. „У Славу и Спомен Витешком Краљу Александру I Ујединитељу“, Говор каноника Дон Ника Луковића, одржан у катедрали св. Трипуна, у Котору 18 октобра 1934, стр. 5-13;

11. „Сахрана”, „Дубровник”, Дубровник, 8.6.1937, бр.19, стр. 1, 2 ; Стјепан Роца, ,,Бискуп, Соко и Југословен”, ,,Соколска њива за просту 1937 годину”, издање Просветног одбора Савеза Сокола краљевине Југославије, стр. 84;

12. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну ... “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;

13. Јадрански, “Жалосно али истинито”, “Дубровник”, Дубровник, 24. априла 1937, бр. 12, стр.3; „Поступак једног свештеника”, „Дубровник”, Дубровник, 6. јануар 1939, бр. 1, стр.3;

14. „Дани незапамћеног вјерског и народног славља”, Личне вијести, „Narodna svijest”, Дубровник, 23 Српња 1937, бр. 32, стр. 3, 6;

15. Растодер Шербо, Јасмина, Исто, стр. 31, 42, 63, 87, 94, 107 - 115, 137, 142; Саша Недељковић, „Срби католици на јужном приморју“, Бока, бр. 31, Херцег Нови 2011, стр. 151;

16. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр.112-115;

17. Србин католик, „Далматински Срби католици“, Уредила Мара Ђорђевић Малагурска, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија, Суботица,1941, стр.101-102;

18. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име”, „Дубровник”, Котор-Дубровник , 22 фебруар 1941, бр.8, стр.2;