КЊИГА СВЈЕДОЧАНСТВО ЈЕДНОГ КРВАВОГ ВРЕМЕНА

У организацији Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању -Андријевица и Српског историјско културног друштво „Никола Васојевић“ –Беране, у Дому културе на Мурини, промовисана књига универзитетског професора Вујадина Оташевића „Пакао заливен дјечјим сузама“.

Књижевник Бранислав Оташевић, у улози водитеља програма, упутивши присутне у мото књиге, истакао је како је проф. др Вујадин Оташевић, још као дјечак бива свједок и жртва патњи и крвавих дешавања у подчакорју, што га је прогањало кроз циијели његов живот, те понукало да све то преточи у ову књигу.

-Она може да послужи и као уџбеник, да млађе генерације знају каква су страдања била на овом подручју у једном минулом времену. Оташевић је током НОР-а као дјечак тамничен, бивао у затвору на Мурини, логору у Плаву, гледао клања и драња над својим најмилијим у Горњој Ржаници, изгубио већи дио своје породице, али на крају и имао снаге да опише све те патње, болове и крвава страдања 28. јула 1944. године у Горњој Ржаници и Велици –истакао је књижевник Бранислав Оташевић.

Књижевник и новинар Дарко Јововић, каже да, кад се прије неколико дана суочио са овом књигом Вујадина Оташевића, застао му је дах пред њеним насловом који гласи „ Пакао заливен дјечјим сузама“.

-И прије него сам отворио прве странице овог потресног штива дуго сам нијемо гледао у корице књиге на којима доминира водена површина. Добијао сам утисак да је та вода управо настала од дјечјих суза проливених овдје испод Чакора, планине омеђене трагичним исходиштима и знаним и незнаним мраморима. А чињеница је да ништа болније нема него када дјечја суза угаси ватру на огњишту и када кане на мртво родитељско тијело. О таквој судби приповиједа Вујадин Оташевић, и на страницама ове књиге преноси вјеродостојну слику пакла и породичног страдања које је обиљежило његово дјетињство –наглашава Јововић.

Историчар Горан Киковић, дочарава како је пред нама једна потресна књига проф. др Вујадина Оташевића, која сваком са срцем и душом, мора нагнати сузе на очи и изазвати горчину помијешану са несносним болом.

-Вјерујте ми да сам прочитао све књиге о историји Велике и овога краја, али ова књига посебно емотивно дјелује. У првом реду, што Вујадин описује страдање своје породице, своје мајке -нечег најсветијег на овом свијету, па онда шире и дуже, гдје је страдао српски народ од тих зулумћара и вјечитих крволока . Српски народ и војска никад нијесу правили злочин над нејачима. Било је борби прса у прса, фронтално с пушком у руци али злочина над онима који не нападају и који не могу да се бране није било. Оташевић је у својој књизи поменуо многе личности и из редова народа који је вршио злочине, али и оне који су се људски понашали у тим тешким временима. Он је и један од првих писаца који је именом и презименом прозвао зулумћаре и кољаче и из краја плавско-гисињског и наравно из других крајева који су овдје дошли у ту крваву мисију. Поменуо је и злогласног Османа Растодера из Бихора који је ту дошао да коље и прави разне злочине истог оног Османа који је попалио Полицу и околна села код Берана. Но, највише зло је што су многи писци сународници тих злочинаца увеличали та њихова злодјела као нешто узвишено, подигнути су тим злочинцима споменици, а ми и наши историчари нажалост не смијемо ни да поменемо те наше жртве, што је срамота –истиче Киковић.

Публициста Давид Лалић, истакао је изузетну част и узвишен осјећај да овдје у проклетијској порти, пред олтаром свете Петке, на муринском епском пољу славе и страдања учествује у представљању још једног бисера у српској литератури.

-Част ми је говорити о књизи једног угледног интелектуалца Вујадина Оташевића, доктора медицинских наука, који је личном и породичном харизмом обезбиједио мјесто на интелектуалном и патриотском трону Срба уопште. Упознајући се са биографијом аутора ове књиге схватио сам да је она континуитет барјактарски узвишене свијести. Није он прихватио ропски менталитет, није дрхтао пред насиљем антисрпске хистерије која је срушила српски национални корпус вриједности, писмо, вјеру, језик, косовски завјет на којим је утемељена Црна Гора –казао је Лалић.

И сам аутор, истакавши шта га је натјерало да напише ову књигу, срдачно се захвалио промотерима као и свима присутнима који су удостојили ово вече.

-Може се неко питати зашто ја да чекам позне године да бих ово, или нешто написао. Чекао сам а нешто изнутра ме раздирало, али кад сам видио да се по томе неће значајније десити ништа и да ће све то прекрити суморни вео тајне просто сам изазван ово да напишем, а питам историчаре зашто им је перо заћутало пред овим злочином и зашто се боје истине –упитао је Оташевић.

Поред њега нашли су се ту вече и његови комшије и сапатници из плавског дјечјег логора, браћа Марко и Мирко Кнежевићи, казавши да не знају има ли још неко жив од тих мученика.