аутора хаџи Радована М. Радовића Бистричког

Дана 12.03.2016. г. у организацији Српског Удружења „ЋИРИЛИЦА“  Београд, , у препуној сали Српског културног центра, пред окупљеним пјесницима, књижевницима, сликарима и културним  дјелатницима, одржано је књижевно вече и промоција зборника, књиге поезије и умјетничких радова у уљу и камену, „Усамљени бор“, аутора хаџи Радована М. Радовића Бистричког, у издању издавачке куће „Запис“ из Земуна.

О књизи су говорили:

Проф. Миодраг Миша Којић, потпредсједник Српског Удружења „Ћирилица“, који је уједно био и медијатор вечери и изговорио приказ;
Мр Никола Ненезић Чудесник, пјесник, сликар и предсједник Удружења „Крилаш“ из Бијеле, код Шавника, приказ;
Мр Слободан Чуровић Апис, књижевник и књижевни критичар, предсједник Г. Д. „Петар Кршикапа“, из Подгорице, приказ;
Аутор хаџи Радован М. Радовић, читајући пјесме из четири поглавља, уз одломке из ауторског  есеја „Бистрички и вучији зов“;
Српски гуслар Јован Лакићевић Бистрички, казујући уз струне гусала нове стихове о Мојковачкој бици, аутора Славка Перошевића;
Српски гуслар, великан и златни глас гусала, Бошко Вујачић, казујући уз струне гусала стихове из „Горског вијенца“ и стихове Матије Бећковића; Професор Вук Рашовић, спортски радник и такмичар, носиоц 14 титула првака ветерана свијета, 7 титула првака Европе,  54 златне медаље у џудоу, поздравио је скуп, уз сјајан приказ;

ви учесници у програму, су више него надахнуто говорили о књизи и умјетничким дометима у поезији, сликарским и пројектантским дометима у уљу и камену, аутора хаџи Радована М. Радовића Бистричког, који је писање почео на каменој плочи а сада уз виндоуз, још траје и ствара, од поезије, до мостова, инжењерских и других објеката, о којим се само малим дијелом, преставио са овом књигом.

Мр Слободан Чуровић Апис, поред приказа, изговорио је своју пјесму посвећену Радовановом сину: „У спомен Илији“, а Миша Којић пјесму „Живио је ко цркву озида“, Момира Војводића, посвећену аутору Хаџи Радовану М. Радовићу

Прва промоција ове књиге, обављена је на Међународном сајму књига 2015. године у Београду, у салону за промоције „Васка Попе“, друга промоција обављена је у Подгорици, у Духовном центру „Свети Симеон Немања“, и ово је трећа промоција у Српском Удружењу „ЋИРИЛИЦА“.
Поред приказа о књизи, Миша Којић је дао и осврт на презентовану сликарску Изложбу умјетника Микарића, а хаџи Радован је представио и изложене иконе фреско и иконописца Љубице Радовић.

У књизи су приложени и надахнути прикази рецензената: Јеремонаха Хризостома, Благоте Копривице, Мр Слободана Чуровића, академског сликара Милијане Ђерковић, хаџи Љубисава Бјелића Морачког, великана српске поезије Момира Војводића, пјесника Пера Вујотића, који дају више него сјајне приказе овог јединственог дјела.



 Jеромонах Хризостом је истакао: његова Морача га je одредила, одредила je његов живот и стваралачки пут, некако неопозиво, некако дефинитивно. Запечатила je његово трајање, али га није зауздала, нити ra je оградила, ограничила...Ипак, та изворност je условила Радованов живот, његов етос и његову поетску сензибилност.

Морача je његов духовни и стваралачки корен, његов ген и идентитет, заправо, његова поезија je њен одраз у огледалу трајања, можда вековног. Морача je почетак, извор и исходиште његове поезије...“

Благота-Благо Копривица је говорећи о књизи”Усамљени бор“ нагласио да је  ово збирка филозофске лапидарности, духовне језгровистости саткана је од стихова библијске мудрости, као да је настала ослушкивањем гласа Јерихонских труба, доживљеношћу снаге и радости берача тамјана у Витлејемској свјетлости и тегобе путешествија частоходалника у трагању за Обећаном Земљом са култом апостола и Мојсијеве законитости у Тори, конципира тематске циклусе бола и поноса.

Аутор је очеличио у савладавању туге и бола, па се брани стихом да га не сможде борећи се са самоћом.“


Књижевник и и књижевни критичар Мр Слободан М. Чуровић Апис је истакао:“ Удуховљен у бистрик његовог дјетињства, као најстаријег и најведријег памћења, куда се први пут загледао, да би самог себе видио, пред тајном свијета као посљедњим упућењем заумности, у поезији је открио ону сублимацију космичког коју је на земљи својим визионарством архитектовања пројектовао и дао и облик и пуноћу, а са стихом кровност и поруку да се човјеково јесте мора и из нигдина отргнути, воздвиговати и у болу и у уздизању, и у срчи и у приклону, и умелемити у литургијском скупишту и ангелском тиховалишту...»

Слободан Чуровић