Текст политиколога Милоша Мељанца, иначе, потомка далматинских Срба-колониста из Македоније, представља покушај проблематизације односа власти према прошлости, или онога што у савременој хуманистици спада у домен културе сећања. Аутор је комбиновао класичну историографску методологију са резултатима својих исцрпних теренских истраживања, користећи се и усменим сведочанствима као легитимним историјским извором.

 

У средишту његове пажње је однос македонских власти према спомен-обележјима различите провенијенције, премда је ова тема била више повод за свеобухватнију расправу него ли једина тема којом се аутор занимао. Та тематска слојевитост свакако спада у квалитете овог рукописа чију оригиналност и инвентивност нарочито поткрепљују обимна теренска истраживања која је Мељанац са пуно ентизијазма обавио, сакупивши том приликом необично вредну историјску грађу.

Структура рукописа је прилагођена тематско-хронолошком принципу и чини га пет поглавља. Аутор је свестан различите перцепције Балканских ратова међу балканским народима називајући је метафорично „ослободилачко-окупаторском неједначином“. Слика уласка српске војске у Прилеп из две сасвим супротстављене перспективе презентује Мељанца као савесног, спретног, али и поштеног истраживача.

Друго поглавље представља историјски осврт на бугарску окупацију Македоније, етничко чишћење тамошњих Срба и денационализацију Македоније, а нарочито прилепског краја. Аутор притом читаву причу, која ће се можда некоме учинити једностраном или претераном, поткрепљује са неколико извора првог реда.

Период социјализма и „братства и јединства“ у Македонији сагледан је у оквиру треће главе која сеже до 1991. године и проглашења самосталне Македоније. Њоме је аутор елаборирао тезу о послератном сузбијању српског елемента које је, према његовом сведочанству, у околини Прилепа имало размере етничког чишћења. Оно што нарочито упада у очи је способност аутора, који иначе није професионални историчар, да са лакоћом „шета“ и прилагођава се разним историографским жанровима. Биографија Ванче Бурзевског, чијом се контровезном улогом у аграрној реформи аутор посебно бави, то сликовито потврђује. Мељанац анализира сва расположива документа и указује на зле намере тадашњег политичког врха Македоније, које су нашкодиле не само предратним српским колонистима, већ и самим Македонцима. У том смислу, пример неуспелог исељавања две српске породице је веома упечатљив.

Читава ова прича о колонистима (коју у методолошком и сазнајном смислу сматрамо изузетно корисном) послужила је аутору као увод у централну тему, тј. однос македонског комунистичког руководства, али и Македонске православне цркве према спомен-обележјима српских војника. Главни ауторов метод – компарација – долази до изражаја у другом делу овог поглавља у коме он пореди место и статус српских, немачких и бугарских „места сећања“ (првенствено војних гробаља и спомен-костурница) која су имала у културној политици социјалистичке Македоније.

Однос македонских власти се очито није променио по том питању ни у независној Македонији, након 1991. године. Оно што не промиче пажњи Мељанца је напрасна промена у односу скопског режима према немачким војничким гробљима. Ту поново долази до изражаја таленат аутора да прецизно рашчлани чињенице и доведе их у логички ред. Упоређујући физичко стање намачког војног гробља у Прилепу са тамошњом спомен-костурницом српских вјника аутор закључује да је у питању очигледна несразмера која заслужује и дубљу социолошку анализу. Позивајући се на логику географске, националне, верске, али и вредносне дистанце, Мељанац указује на „обрнуто пропорционалне утицаје“ поменутих фактора.

Последњим поглављем аутор покушава да сумира знања о култури памћења у Србији и Југославији, како би „македонски пример“ сместио у одговарајући контекст и повукао паралеле. Поред екскурса о „националној аутодеструкцији“ српских елита у југословенској држави (о којој се може дискутовати), Мељанац анализира и понашање надлежних државних органа Србије према сопственом културном наслеђу у региону, наилазећи на индоленцију и незнање. Штавише, свест о неговању културе сећања мимоилази и потомке људи чија је спомен-обележја аутор проучавао. Ако је неко услед полемичког тона и на моменте емотивне лексике имао сумњу у Мељанчеве мотиве, завршна целина закључка, посвећена узајамној блискости и разумевању између Срба и Македонаца, ће га дефинитивно разуверити. Ова књига представља значајан прилог проучавању српско-македонских односа, демографске историје Повардарја али и односа балканских држава према сопственој прошлости.

У Београду, 19. маја 2014.

 

Др Владан Јовановић

научни сарадник

Института за новију историју Србије