Са српским удружењем Ћирилица кренула сам 21. децембра 2013. године у дводневну посету Косову и Метохији, на прву линију фронта, где наша браћа већ десетлећима одолевају насртајима на све оно што Србина Србином чини. Са зебњом сам очекивала сусрет са њима, не знајући хоћу ли од стида моћи да их погледам у очи. Иза нас је остајао Београд са славодобитним таламбасањем о отклоњеним последњим „препрекама“ за „добијање датума“ и грцавим усхићењем како ће сада, пошто смо „испунили све услове“, најзад почети преговори са Европском унијом. Премда ми „никада нећемо признати“...

Прибојавала сам се прекорних погледа, пребацивања, питања на која не знам како бих одговорила... Како сам се само преварила! Ове људине, ове стамене громаде примиле су нас са братском топлином, разумевањем и захвалношћу што их нисмо заборавили! Све је њима јасно: и геополитичко надметање, и интересне сфере, и монете за поткусуривање, и тиха окупација, и да се само једном живи... само што постоји нешто важније од свега тога: Правда, Образ, Преци и Светиње. Зар да све то потру!? Разумљиво, има и таквих који су поклекли. О њима нам је причала старица (а можда и није старица, можда је то последица живота у условима прописаним од стране ЕУ за Србе у резервату) која дотрајава дане у контејнерском насељу. Вели: „Само кад сам преживела 17. март, ово ћу већ некако“. Покушава да нам љуби руке због нешто преостале пржене рибе („сада имам два дана шта да једем“). Руком показује неколико нових зграда за оне који одустану зарад стана и намештења с платом од коју хиљаду еврића. Један такав младац био је по задатку на нашој трибини, како би на крају с „андроида“ (или како се већ то сокоћало зове) прочитао унапред срочена питања, па нам онда причао о благодетима новог живота и новим могућностима које, ето, Срби не користе – између осталог ћирилицу. Дабоме, при томе је превидео латиничне гласачке листиће на „изборима“ и толико тога другог. Опет Срби испадоше криви, а сви се толико труде око њих... Већ познато, таквих смо се и у Београду нагледали. Никакво чудо, живимо у тешка времена, а људи су кварљиви. Чудо је то што ипак има далеко више оних који истрајавају!

Пролазимо кроз питоме пределе наружене свукуд ижђикљалим архитектонским коровом (има се, може се!), сведочанством одсуства традиције, чак уопште укуса, и лако стеченог новца. А о начинима стицања говоре готово заборављени извештај Дика Мартија о трговини људским органима и кованица др Јелене Пономарјове о наркотворству НАТО-а. Повремено промичу рушевине уништених (треба ли рећи српских?) кућа, запуштена гробља са разбијеним плочама и почупаним крстовима. А људи који су у тим кућама живели и на тим гробљима сахрањивали своје мртве сада су којекуда разјурени и остављени да се тихо гасе, заборављени. Још нису дочекали кажњавање злотвора; нису удостојени ни одговора на питање где су и како завршили њихови отети или нестали најмилији. Испадоше „колатерална штета“ на путу у срећну будућност која нас у ЕУ јамачно чека.

То ли је та Европска унија у коју толико несмотрено хрлимо? Она већ годинама ведри и облачи на Косову и Метохији, а исход – јадан да јаднији не може бити! И нико из оноликих страних агената (како рекоше браћа Руси за НВО финансиране из иностранства) да оде у део наше земље под влашћу ЕУ и лично искуси све „хуманитарно“ припремљене дивоте. Па онда нека прича.

Кроз маглу крећемо на Газиместан. Густа ми магла паднала на тој ми равно Косово, ништа се живо не види. На сву срећу, не виде се ругобне зградурине, попут чирева обноћ избиле, страно тело на Светој земљи. Не виде се саобраћајни знаци с натписима на албанском (исти топоними каткад различито исписани) и енглеском, погдегде и српском (латиницом, јакако!). Све је под белим покровом. Безвремено пловимо кроз млечни облак, узбурканих мисли... Зашто нам се све ово дешава? Јесу ли Срби кроз читав 20. век ишли као гуске кроз маглу? Има ли томе краја? Шта нам је чинити?

Вапај се до неба чује – за оне који слушају. А ми? Vauu! OK! Sale! Akcija! Shopping! Slot club! Pet shop! McDonald`s! Coca Cola! Outlet! Exit! Rijaliti šou!.. У страним šoping mol-овима купујемо страну робу (земља порекла ситно исписана, а нас мрзи да носимо лупу), док оно мало нашег што се још увек производи нема где да се продаје, купујемо увозне намирнице, док наши Сељаци, захваљујући којима нисмо помрли од глади током година санкција и „хуманитарног бомбардовања“, не знају шта ће с оним што произведу... Јесмо ли то ослепели или смо само заслепљени лажним сјајем богомољке? Присећам се одговора руског старца на питање ходочасника зашто је на западу све тако лепо, богато, мирисно, а овде тако убого: „Е-е, синко, нечастиви своје милује, а Господ своје кара!“ Значи ли то да за нас још увек има наде? Да нисмо сасвим потонули у шљаштеће ништавило, да се још увек можемо тргнути и дозвати памети? Да добри Господ још није дигао руке од нас?

Зар је ово таворење живот? Што мање хлеба то више игара... У се, на се и пода се... Удри бригу на весеље... Пир у време куге... Опет нам комесари долазе са паролама. „Људска права“ (без оног основног – на живот)... „Демократија“ (а нису сви житељи полиса чинили демос)... „Невидљива рука тржишта“ (некако испада да само ствара хаос)...

Стижемо... Контејнер са тремом, дебели мачак лењо устаје, веће жуто куче и мање црно-бело обигравају око нас, предајемо списак путника и улазимо у простор ограђен жицом. Пењемо се ка новом мермерном стубу: ... А час је био шести или седми, не знам, Бог зна. Онда следи торањ: Ко не дошô на бој на Косово... Обилазимо и отварамо врата на задњој страни. Српски куцов (непобитно се одазива на име Жућа!) остаје да нас чека пред улазом. Почињемо успињање... Овде нема магле. На сваком одморишту узаног степеништа дочекују нас речи народне песме, однекуд неочекивано осветљене сунчевим зраком. Дижемо поглед из утробе торња-бунара у сусрет сунцу и живље настављамо. Најзад смо на врху, где је раније „мировњак“ са некаквим митраљезом отаљавао дежурство, незаинтересован за људе који се око њега тискају, и одакле пуца поглед надалеко. Испод нас павлачи се море магле по којој играју злаћани одсјаји, а бездано небо над нама тако је плаво и сунце јарко сија. У даљини блистају обронци околних планина. Све што је сувишно заклоњено је и види се само оно битно. Ту се даје одговор на сва наша неизречена питања. Само – како га разумети? Мучно се упињем да схватим...

А онда до мене допире неки шум. То се чује хук Боја који још увек траје. Мисли ми се вртложе... Шта су то знали оклопници силни, без мане и страха; шта су то знали неуки сељаци, хајдуци, устаници; шта су то знале комите; шта су то знали војници из свих протеклих ратова; зашто су неустрашиво устајали против сваког ко нападне Отаџбину, независно од тога колико је надмоћан (кроз жртве свете и љуте ране да целом роду слобода гране), зашто су и у поразу истрајавали (нико не зна шта су муке тешке док не пређе Албанију пешке); шта нам то поручују; какву поуку ми, потомци, из њиховог прегнућа можемо да извучемо? Из сећања ми израња натпис са крајпуташа: „БОРИК СЕ ДОК МОГОК, ТИ НАСТАВИ!“

Магла у мојој глави тренутно се расплињује... Заправо, све је тако просто! Бог ће помоћи ако буде имао коме.Не можемо да променимо свет, али можемо себе. Значи, почнимо свако од себе: нека се свако потруди да разјасни шта нам се то и зашто дешава, и живи живот достојан предака који су нам толиким жртвама извојевали ону истинску слободу. Не заборављајмо своју скрајнуту браћу, не окрећимо главу од њих. Нападнути смо као народ и спасићемо се једино као народ. Тријебимо губу из торине, па макар то биле и оне мантре којима нас истрајно засипају. Све ово исувише дуго траје – нема више вађења на неупућеност. Они који и даље бобоњају старе песмуљке – или су глупи или плаћени; трећег нема.

Дакле, сведимо рачуне читавог историјског пута српског народа. Пронађимо места где смо скренули са правог пута, где је зачет сваки наш промашај. Грешка није толико страшна ако се из ње извуче поука. Подигнимо већ једном те грабуље на које некако увек изнова натрапамо. Учили су, учили, од среде до петка... Избистримо своје мисли. Схватимо своје мане и слабости – непријатељ се потрудио да их прокљуви па увек на њих удара. Не слушајмо више заводљиви глас сирена који нам вазда дошаптава оно што нас још дубље заглибљује. Каква „индивидуална права“!? Како то „баш ме брига за друге“!? Мене све ране мога рода боле! Ми смо једна целина и сви смо одговорни за све! Нама нема спаса све док било кога препуштамо на милост и немилост онима који нам доказано не мисле добро! Наши свети преци исправно су на грбу прочитали САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА.

Косовски бој вечито траје. Битка између добра и зла води се у души сваког човека. Потрудимо се да увек будемо на правој страни.

Свака сила је за времена. После сваке окупације следи ослобођење. Дочекајмо га спремни! Кад тело оздрави, красте ће саме отпасти.

Кад олуја прође врх Косова равна омеђићемо и устројити своју земљу, и посадити црвене божуре на Косову пољу.

Зато, маните се чамотиње и крените у походе нашој најугроженијој браћи и нашим светињама тамо горе на Косову и Метохији. Успињање бистри мисли.

Сава Росић