УМЕСТО УВОДА

На овогодишем Сајму књига у Београду, на штанду „Ћирилице“, сретосмо Саву Росич, дивну хришћанску госпођу и преводиоца са руског језика (између осталих, и књига Александра Дугина), која ме обдари збирком песама Игора Маслова, хришћанског и словенског песника и борца за Новорусију.

Затим сам од сестре у Христу Саве добио њен текст о Масловљевој поезији. Са великом радошћу га достављам читаоцима „Борбе за веру“, с тим што ћемо, ако Бог да, о овој теми још писати. У наставку, нудимо и дивну охрабрујућу песму (видео запис) народа из Новорусије која је спевана ових дана. Ево лепе руске песме (са преводом) на горућу тему.

Владимир Димитријевић

 

 

Када прође ова навала гажења свега људског и уздизања нељудског, затребаће много чисте воде да спере дебео слој испразних, непотребних или штетних наплавина – што се односи и на књиге. Зато књига поезије доњецког песника Игора Васиљевића Маслова свакако спада међу оне бисере које ће захвални потомци сачувати. Објављена прошле године у Доњецку, она у првом, већем делу (насловљеном „Слава наших предака“) читаоца упознаје са појединим битним (славним или жалосним) тренуцима историје руског народа – како стиховима тако и сажетим описима догађаја попут Куликовске битке, освајања Азова, подвига ратног једрењака „Меркур“, похода пуковника Карјагина, боја за Шевардински шанац, Бородинске битке, подвига крстарице „Варјаг“ и „јуриша мртваца“ из 1915. године. Други, краћи део књиге (под насловом „Једно магновење вечности“) садржи руковет стихова који осликавају ауторов унутрашњи свет и размишљања. А на самом крају књиге пише: „Чувајте сећање на све претке Рода свога, и ваши потомци сећаће се вас...“ Свему томе приложене су лепе слике четрдесетак аутора (међу којима су Ајвазовски, Васњецов, Верешћагин, Левитан, Рјепин, Саврасов и Тропињин). Ту је и нама, Србима, важна појединост: у галерији потрета учесника рата са Наполеоном 1812. године видимо и Србина, пуковника Николаја Васиљевића Вујића, носиоца два Георгијевска ордена, за учешће у Бородинској бици произведеног у генерал-мајора.

Прочитавши ову књигу, осетивши набој осећања у њеним стиховима, схватићемо зашто се толико труде да нам промене свест, зашто нам утувљују како је историја – вода што протече испод моста, како се „патриотизам не сипа у трактор“, и сличне бедастоће. Упињу зато што бисмо тако изгубили везу са свим оним поколењима из дубине векова пре нас, захваљујући којима уопште постојимо ту где јесмо, и која нам улива невероватну снагу, те бисмо тако постали „сламка међу вихорове“, репа без корена, а они већ добро знају како да од тако испраних мозгова обликују оно што њима треба.

Уистину, постоје две стварности, и свако бира у којој ће да живи. Неки наводе спретно срочену латинску пословицу „Уби бене иби патриа“ (где је добро тамо је Отаџбина) као оправдање за сопствену саможивост, и тек кад загусти сете се других. Просто ми је жао таквих људи који улудо траће време, опчињени споља наметнутим непотребним „силиконима“ било у уснама, грудима – или мозгу. Такви заборављају кључну разлику између Запада, где је најважније ИМАТИ, и Истока – где је најважније БИТИ. Јер ни једни ни други у гроб не носе ништа осим онога што су сами са собом учинили током овоземаљског живота. Зато се боље осећају и усправно живе, чак и у ово садашње недоба, они који свој краткотрајан живот саображавају узвишеној и блиставој свевременој вечности.

Знала су то и небројена поколења наших предака, вазда из нужде ратника који бране родну груду, знали су то и наши песници...

- Брана Црнчевић: сви ми дугујемо себе некој деци, будимо потомци, да би били преци.

- Јован Јовановић Змај:

„А ко беху они диви

који су те напред звали,

који су те ојачали,

који су ти крила дали?“

– „То бејаху идеали!

Без њих нема више лêта

над облаком мрака густа,

без њих би се малаксало,

без њих би се брзо пало.“

И сада, док ми овде бистримо стихове и повесницу, у песниковом завичају и током примирја грме топови, људи гину, а светски моћници опет се праве невешти... По ко зна који пут закрвљени Словени пружају живи пример делотворности латинске пословице „дивиде ет импера“ (завади па владај), и никако да схвате да „мене све ране мога Рода боле“ (Алекса Шантић). Како исправно рече Фјодор Тјутчев 1867. године у песми „Словенима“ (препевао Зоран Костић):

Али, на жалост и на бруку,

Словенство живи неслогом,

а Запад ако пружа руку

онда је пружи само том

ко креће увек и посвуда

на своје, а у корист злог.

Од нас – њихов је тек наш Јуда –

прихватају га као свог.

Књига „Род словенски“ почиње стиховима којима се прослављају Јафетовци, древна Арата (Артанија) и Кијевска Руска (стари назив Русије), показујући дубоку древност Словена, коју „званична“ историја и даље упорно не види нити признаје, без обзира на стално појављивање нових података, неуклопивих у превазиђене лажне теорије, чак и на појаву нове научне гране – ДНК-генеалогије Анатолија Кљосова која убедљиво доказује да су преци Аријеваца били Словени. Уместо да коначно схватимо да су сви Словени – исти Род и да се не сме насртати на брата, ми се, на радост свим непријатељима који обилато примењују споменуту латинску пословицу, и даље копрцамо по каљуги, вођени нитима тајних луткара. Најновије поглавље истог вековног рата отворено је у братској Украјини, где се (већ толико пута виђено!) словенско јединство даље уситњава, уз потоке крви... Када би се Словени мање залуђивали разноразним књигама преведеним са западних језика, а више се позабавили међусобним упознавањем, читањем књига које буде узвишена осећања заједништва и саборности (узгред, непреводиве на западне језике) – где би нам крај био!

Како бисте стекли бољу представу о књизи навешћу поједине стихове:

*

Не треба нам туђе – не дајемо своје,

на томе смо опстајали... и сада ствари тако стоје.

Прах витезова нека Мајка Земља прими,

преци умираху с љубављу према Отаџбини.

 

За рођену Веру и за Завичај;

ко не издаде брата, доспеће у Рај. (с. 31)

*

Отвори се древна страница

и у давних векова дубини

видимо предачка лица,

одјекују гласови њини. (с. 52)

 

*

И Немци бежаху у страху

од шачице славних бораца,

само да своју кожу спасу,

а ми бранисмо земљу својих отаца. (с. 149)

 

*

Гађала нас метком, бомбом, ала са све враном,

ми Победу ковасмо дан за даном, дан за даном.

Код заједничке костурнице помените све нас

који се за Отаџбину борисмо, бранећи све вас. (с. 163)

 

*

Сада се лију потоци крви вреле

и свим народима долар је уместо брата,

душе су безосећајне и усамљене,

ал` одржаће се опет наша парада! (с. 175)

 

*

И Олегов штит с нашим Стегом

војничкој храбрости нас уче,

Константинопољ с Рајхстагом

подсећају сваког: Исток није од јуче.

 

Историју стварасмо Ми!

А Европа ју је бележила.

Сви наши свици су спаљени

и лаж је у дечјим умовима.

 

Јер рат се не води због костију –

плен су наше душе и умови.

Пести ми прегршт земље моје крију,

нисам заборавио – Словени смо Ми!

 

Свега ћеш се сетити исправивши леђа,

тако ће победа бити ближа и већа. (с. 183)

 

*

Шта све нас тера да клекнемо,

што не можемо да устанемо?

Нисмо ваљда за „зелембаће“

спремни да продамо дух свог ћаће?

 

Нека ти крв каже ко збиља јеси:

има ли у теби Отаџбине и Чести? (с. 189)

 

*

То смо ми горели у Берлину,

и борили се код Кандахара,

то смо ми нагазили на мину

и у Грозном умирали од рана.

 

Проломићемо грудима „време“,

словенски дух наш не може се убити,

није битан ни метак у теме,

јер како без Отаџбине живети?

 

Ја знам ко сам и куда идем,

мој Дух се вазда пење

и запалићу своју звезду

за Ваше Рођење. (с. 197)

И на крају, остаје ми нада да ћу једног дана угледати сличну књигу поезије надахнуте славним тренуцима прошлости Срба, прошарану сликама Паје Јовановића, Уроша Предића и других наших великана.