Љубомир Ћорилић

САМОУКИ АКАДЕМИК ПОЕЗИЈЕ ДОБРИЦА ЕРИЋ: ДУКАТ НА НЕБУ СРБИЈЕ (1936 – 2019)

Ерић је пјесник који неухватљивим законима поетске алхемије кује злато своје душе.

(С. Вујковић)

Писао је песме које осећају, виде, чују: озрачују живот својим стиховима. Родиле су га влати пшенице. Да нису, он би родио њих да се плоде и рађају његовим песмама.

Душан Радовић би рекао: Био је сарадник Сунца. Волео је и зато певао(...). За њега је песма бољи, лепши, амбициознији облик мишљења. Ерићева песма је радост језика, откривање његових још недосегнутих могућности.

А Добрица је, због тога што критика није увек препознавала његову радост језика и амбициознији облик мишљења, записао:

„Да би прогласили моју привидну смрт, мораће прво да признају мој стварни живот, а ја само то и чекам, па да се поново родим и да запевам пуним грлом под јабукама ожареним сунчаницом, мразом и месечином, и оплаканим кишом из облака...“(Смирај, лирска проза , Чардак између четири јабуке, 1980).

„Све своје песме 'преписао' сам од Природе. Она је мој најдражи песник и моја највећа љубав. Без ње не могу ни да мислим ни да говорим, и само њој се увек враћам“(Песник о себи, изабране песме, Косач пева под крошњама, 1981).

Ова два цитата се чине неопходним на почетку записа о једном од најдаровитијих песника које смо у нашем песништву икад имали, који је и један од најстраственијих заљубљеника песме: песник, укратко, сав то, и само то, и ништа друго – како је утврдио Драгиша Витошевић две деценије после Ерићеве књижевне појаве.

Први цитат песниковог записа указује на Ерићево мукотрпно доказивање пред слабим виделом извесних критичара, који су, без моћи да сагледају његово обимно и вредно песничко дело, упорно га приказивали само као песника природе, занемарујући факат да се развио и у песника недомашних висина поезије љубави и родољубља, па и фантастике која је, такође, важан елеменат његовог песништва. Промишљајући површно његов поетички дискурс, делимично оправдање су нашли у Ерићевој поезији и личном акценту који је ставио на значај Природе у свом певању, али је евидентно да нису разумели зашто је то учинио. Хтео је само да укаже на темељ свог песништва, из којег су израсла разграната стабла невиђеног српског песничког блага. Због те околности, овом погледу на Ерићево песничко дело јесте потребан и други цитат. Јер:

Ерићев стварни живот и домети у песништву не могу се сводити само на то битно својство певања. Није оно једино које овог песника узноси у највише сфере песништва. Гружанска и српска рустика само су један од више примењених елемената у поступку складања речитих, садржајно и емоционално снажних песама посвећених природи, човеку села, српском народу, отаџбини Србији, Православљу, Светосављу и љубави. Његов песнички дар за избор тема и мотива и обликовни поступак благородан је и у квантитативном и у квалитативном смислу. Послужимо се још речима Ерићевог откриваоца и најприврженијег приказивача, Драгише Витошевића, који, у прилог Ерићевом мајсторству, мноштвености инспирације и надахнућа, пише и ово:

Неисцрпне песничке маште, Добрица Ерић тамо где би неко видео предмет за једну или две песме – одмах уочава и осмишљава целу занимљиву и вредну књигу(...). Из једне теме, као из гладне, добро обрађене њиве, он је кадар да побере и пожње неслућено много, све ваљда што се може .

Свет је угледао у Гружи(Доња Црнућа), 22. августа 1936. Рођен да буде песник, засањан даном рођења и Природом(коју је писао великим словом), није се расанио ни одласком, 29. марта 2019. године: ни у данашњем смутном времену што му је, сад се може недвосмислено потврдити, скратило век писања, и живот. Који су, као овај аутор, били дугогодишњи, блиски сведоци његовог песничког ходољубља по „испаћеној и уцењеној земљи Србији“(како је сам говорио), знају да су му након објављивања последње бескомпромисне књиге песама(Бројанице из Грачанице, 2013, 2014), стизала жучна и мучна оспоравања од стране опеваних „јунака наше демократске јавности“. Тај и такав притисак оставио је непреболне ожиљке на песниковој души. И он је допринео изненадном погоршању здравља. Добрица се на то и пожалио овом записивачу пре првих јачих симтома.

Био је један од највећих које српска књижевност има у златном двадесетом и на почетку двадесет првог века. Са поновљеним издањима, изборима, и антологијама које је сачинио, објављено је преко стотину његових књига поезије за децу и одрасле, сонетних венаца, лирских записа, здравица, прича, дела за позориште, романа... Како га је даривао, тако га је и одржао недремљиви Бог поезије, са којим је увек био у дослуху. Као ни други песници, није сасвим спознао, али је осећао Свету Тајну Писања подједнако као дамаре Природе, села, српског народа, Србије и времена у коме је живео.

О Добрици Ерићу, неспорном благу поезије и српске нације, није могуће писати као о другим песницима. Имао је харизму Змаја и Десанке: другачију од њихове, али исто тако значајну за српски род. Као Змај, и он је „песник за сва времена“, са свицима у очима и песмом на уснама која саму себе изговара. О том самородном богомданом песнику доста је писано, али понекад безразложно уздржано и критички недовољно утемељено. А Ерић је међу ретким српским песницима који су своје певање саобразили изворној лепоти стиха, божанственој форми песничке уметности и судбинским круговима патриотског певања о Србима и Србији.

Нико од савремених песника није га надмашио у популарности и блискости са својим народом. Ерић је у свом времену најпотпуније одржавао у народу представу о поети као жртвеном посвећенику поезији магичном одбраном њене загонетне привлачности. Успевао је то књигама и посвећеничким казивањем песама по школама, на трговима, у библиотекама, домовима културе, позориштима, на саборовањима уметника, народним светковинама, у програмима радија, телевизије... У градовима, српским варошима, селима. Из њега су проговорили искон поезије, биће српског народа, српског језика и ћирилице. Биће уметности, уопште.

Имао је немерљиву раскош дара за творачки чин писања и казивања поезије, при чему је зналачки користио неисцрпну енергију српског језика која се прелива преко вештине складања стихова у велику оду бесмртности човека, у радосну, мада, почесто, и у сетну, дисовски очајну песму.

Овај велики мајстор песништва изронио je из бића српског народа, српског језика и српске поезије: Јефимија, Вишњић, Десанка, Црњански! – учећи се на бисерним примерима народне лирске, епске и уметничке песме, уводећи своју поезију у ризницу Вуковог језика и благодарне српске књижевности, не мислећи, као неки академици и оспоритељи, да је Вук обеснажио дијалекталне српске говоре и одузео српском језику грађанску отменост. Напротив. Сјединио је поезијом бајку о Природи и животу, увео у песму поетичку расправу о стварној стварности, па извео песму на брисани простор времена да својим радосним и сетно затамњеним гласом нађе своје место. И нашла је.

Једноставније и боље је од свих савремених српских песника изразио славу рађања и опстајања у свету. Његова љубав према животу и отаџбини огледа се у искрено исказаном осећању припадности свом роду и Богу, у Великој Тајни Открића да постојимо, да тој Тајни дугујемо захвалност и љубав. Имао је своје дане и недеље, године и векове, своје цветне празнике и свечаности, радосне људске плиме и тужне осеке, окренут изворно чистим строфама и песмама зачињеним лепотом сна и чаролије, поствареним битком живота, збиљом времена немилосне историје и савремености. Његове песме се одликују пенушавом речитошћу, маштовитим играријама и метафизичном кићеношћу , јер, имао је изузетно осећање за магију стиха и поетског језика, избрушен осећај за поетске облике.

Добрица је писао као што је дисао, и та му је природност донела врлине које би, по усудном налогу, требало да одликују сваког песника.

И Добрица је, као Десанка – синоним поезије. Био је то песмом, стасом и гласом. Који су читали његове песме – тражили су их још, као жедан воде. Који су га сретали, памтили су његове засањане очи, питомо лице, меке коврџе. Који су га слушали како говори – ишли су, као заведени, за њим. Попут Овидија, који је говорио да све што пише испада стих, и у Добрице Ерића све се претвара (ло) у песму, и више још: у песничку слику, нарочито у метафору. Он је био у томе неисцрпан, пенушав и жуборан, са мноштвом чаролија и мајсторија које могу да занесу, или, у најгорем случају, да заведу, што је опет својство мајстора“( Д. Витошевић).

Зрачио је несвакидашњом духовном благошћу, унутрашњим сјајем душе. Некима се то није допадало, мислећи да се придворује, а он је само следио унутрашњи налог поезије. Није Богдан А. Поповић безразложно написао да књига Добрице Ерића омогућује да уживамо у слављу поезије која је модерна и традиционална, наша и општа, емоционална и духовна, да се радујемо песнику који је, ту нема сумње, пуном мером, даровит , или, Предраг Протић – да постоје песници који се цене, и песници који се воле. Поезија Добрице Ерића се воли, а да се притом високо цени .

Изузетну даровитост најавио већ првом песмом Сељаци, објављеном у листу „Задругар“, 1959. године( Леђа им храстова увек повијена/под тешким врећама жита и брига ...). Ушла је у наше и стране антологије, увела песника у гонетање Тајне Писања. Прву књигу(Свет у сунцокрету), у издању Матице српске, објављује 1959, да би, потом, књигословље рађало као трешња ђурђевка и јабуке у његовој Гружи. Југословенски и српски издавачи су се „отимали“ да издају Ерићеве књиге( Просвета, Нолит, Дечје новине, БИГЗ, Српска књижевна задруга, Слово љубве, Народна књига, Рад , Градина, сарајевска Свјетлост, загребачка Младост, приштинско Јединство и Рилиндија, Агенција Витез, Catena mundi… Ушао у антологије, читанке, обавезну школску лектиру.

Превођен на двадесетак језика, награђен књижевним наградама Младог покољења, Горановим венцем, Наградом Змајевих дечјих игара, Вуковом, Невеновом, „Милан Ракић“, Октобарском Београда, Златним беочугом Београда, Златни м лептир – за животно дело у књижевности за децу, Златни м кључић Смедерева, Беловодском розетом, Сетосавском наградом Републике Српске, Жичком хрисовуљом, Великом базјашком повељом Срба у Румунији, наградама „Филип Вишњић“, „Стеван Синђелић“- за неговање родољубља у песништву, Наградом часописа „Витез“ – за животно дело у књижевности за децу и звањем „Витез поезије“, Орденом заслуга за народ ...

Прва књига Свет у сунцокрету једна је од најбољих првих књига која се појавила у српском песништву. Осим што је раскошно најавила дар и Ерићеву антејску везаност за земљу, читаоци и критичари су добили на длану тематско-мотивске кругове којима Ерић придаје значај и озбиљне доказе о версистичком мајсторству складања стихова и строфа којим је овладао. Подастро је пред њих један заборављени и запостављени извор надахнућа – српско село. Запљуснути су песничким украсима, метафорама и римама каквих дотад није било. Поредили су га већ с почетка са великим песницима, глорификујући мање сличност, више његову раскош дара. Тад неспорни песнички ауторитет, Божидар Тимотијевић, записао је 1959. да је он „Јесењин са реке Груже.

Метафорски пљусак биће настављен и другим књигама на које појединачно увек ставља посебне акценте, као што је, нпр, у другој(Виноградар, 1965), посебно акцентовао љубавни и еротски набој( Песма о једној гружанској купачици), наговештен у првој књизи, песмама Дођи у луг сунцокрета, Сеоске купачице, Мој бик Лабуд.

Песник Слободан Марковић Маркони, у одушевљењу Ерићевом појавом, бележи у „Борби“ 1965: Расан, речит, богат као пуни амбари набрекли од злата добре летине. Заљубљен у поезију, залуђен поезијом, пијан од стихова, необуздан од среће што је такав. Реч му је свечана: и благости и отмености и наивности и достојанства, и елементарности и углађености у њој има. Метафору као да с јабуке скида, па је кити, па се лечи њоме .

Књиге од Света сунцокрета(Виноградар – 1965 , Стари сељачки календар – 1966, Дуга над црквом стога – 1967; Стражар на сунцу – 1970; Сербиа, које има – 1971;Буклија – 1971) до Песме о Ратару(са великим Р, 1976) остају у свежем даху световних, духовних, фолклорних и историјских тема и мотива, са однегованим версистичким мајсторством којим влада Ерић.

У књизи Песма о Ратару критика запажа знатне развојне промене, зрелост која ће, следствено, рађати нове форме песама и теме са изразито наглашеним мотивима љубави, родољубља, историјске угрожености српског народа и отаџбине. Најсажетије то описује критичар Милосав Мирковић:

Песма о Ратару“ је књига ратарске збиље и песничке ватре која се није олако исцрпљивала и лако разгоревала: језик је у овој Ерићевој књизи аутентичан, способан да произведе баладу и романсу, да заобиђе пукотине наратора, превазиђе мисаону фолклорну митологију и да се вознесе до естетике плодиоца земље какав је умео бити Растко Петровић. Ерић непрерстано показује знаке песничког усавршавања и развоја.

О Ерићевом песничком развоју, поводом књиге Песма о ратару, „Нолитов“ рецензент Драгиша Витошевић пише:

У седам кругова(...), кроз најважније годишње послове, песник износи на видело многа ратарева преживљавања, од снова и сновиђења, преко страховања, разочарења и усхита. То је(...) цео роман о ратару, животопис у којем се смењују идила, химна и драма... Овде је ( песник) изразито једноставан и смирен: као да је отпало цвеће и лишће и остали само плодови, само зрневље .

Такво је певање и у књизи Рождество Ратарево(1989), којом се Ерић колажно бави феноменологијом ратарског живота у природном луку од рођења до смрти (Р. П. Ного). Мирослав Максимовић конкретизује: Ова књига је роман и има да се чита као роман(...).Између две крајње тачке - рождества и сахране – смештен је опис ратарског, сељачког живота чији се миље дефинитивно заокружује већ у прва два стиха : Прво што виде беше клас пшенице/висок и сјајан ко црквени торањ. Следе, потом , тематски скупови песама о карактеристичним радњама и ознакама ратарског живота... Мислим да управо тај моменат даје књизи значење извесног помака или потврде смиривања и зрења Ерићевог песништва...

Међу највредније Ерићеве песме спадају љубавне и еротске, објављене у различитим књигама, од књиге Свет у сунцокрету(1959) до књига Срицање жене(1980), Ружа ветрова(2000) и других. Оне буде у човеку запретану ватру тела. Еротски нагон претварају у суптилну љубав која оплемењује човека, хуманизује „рождество и смрт“( Љубав ратара и његове жене у ноћи после вршаја). Витошевић је 1965. описао настанак таквих Ерићевић песама:

Има се утисак да су неке Ерићеве песме настајале у врелом јулу, толико у њима све букти, кључа, риче. Или, двадесет година после ступања на књижевну сцену:

Ерић је и проповедник једне у нас сасвим особене и доста изузетне е р о т и ч к е п о б у н е . Све оно што је тако дуго спутавано, скривано, прећуткивано, све „старинске“ бране као да су у његовим песмама одједном попуцале: појединац се најзад усудио и проговорио (еротски, прим. а.): Еј, она нема/ни прслуче ни гаћице/па ми се дамари истегну као прећкице/и завитлају ми ум и срце преко бостана и паприке ...).

Непрестано ширећи тематске кругове, живот „вечних кратковечника“, Гружана и Срба, има у Ерићу све вернијег и књижевно спремнијег песника-приказивача. Уз мноштво химни Природи и баладичних песама, српска поезија добија и једну од најлепших поема о Србији(Сербиа које има, 1971): Прљуша плахим кишама прана/громом орана – недоорана/Долина звездама орошена/сабљом кошена – непокошена/Ратница с гњилим ордењем рана/сто пута клана а недоклана/Најтежа клетва стечена/жива печена – недопечена/Ускрсла и после столетних зима ... Ерић се све време одржава у врху српског песништва.

Ма чега да се Ерићев стих дотакне, све то обасјава његов живи дух (С. Вујковић). Издашна је његовa разноврсност тематско-мотивских садржаја и мајсторство у складању строфичких рима, нарочито показаног у „јединственом подвигу од – четири сонетна венца“(Три сонетна венца, 1980; Венац сонетних венаца, 2002), који спадају међу најуспешније реализоване сонетне форме у српској поезији(Хиљаду и друга ноћ,или, Арија од које умиру славуји;Сузе благе песникородице Радмиле; Кућа за мога брата; Круна од касног цвећа). Успео је да и у сонетном венцу буде нов, иако је сонет најзахтевнија песничка врста, пошто осим надахнућа тражи изузетно познавање песничких облика. Самоуки академик поезије уронио је у Тајну Писања као мало који други српски песник. То, остварено песничко дело и јединствен осећај за српски и словенски трептај душе су га увели у чланство Петроградске академије наука и уметности. Све његове књиге одишу неуобичајеном песничком свежином. Изван ареала Природе, непрестано је ширио тематско-мотивске кругове певања.

Песничку свежину Ерићеве поезије не одржава само ширење тематско-мотивских кругова, већ и продубљено поистовећење са предметима певања, сажимање израза и прожимање стихова, строфа и целих песама метафизичким и фантастичким елементима, који, у његовом случају, имају функцију да надчулном придају значај чулног искуства.

Метафизички елементи и фантастика су најприсутнији у збиркамаТрава је увек млада(1994) и Фењер Стојадина Анђелковића(1976). И то је разлог што се његов верс непрестано гиба између различитих стиховних и строфичких структура. Тиме демонстрира исказну слободу, склоност промени синтаксичке, сликовне, ритмичке и стилске динамике, зависно од природе предмета о коме пише. Тако је посве природно што се око 1987. приклонио и форми јапанске хаику-песме. Његовом поетичком сензибилитету није одговарала та форма само због тематике(Природа ), већ и због евидентно лаке прилагодљивости свакој форми. Усвојио је дословно и тематику и хаику-слоготворност, доприневши тако „пресађивању“ хаику-песме у српски језик. Најбољи познавалац хаику-форме Владимир Девиде, поводом хаику-књиге Пужева срма је забележио:

Да Башо оживи и сретне Добрицу Ерића, прибиљежио би то и показивао својим пријатељима . У кратком раздобљу написао је више стотина истинских, вриједних хаику у најбољој јапанској класичној форми .

Критичар Живан Живковић утврђује да је Ерић песничким чулом осетио основни смисао форме за коју се као зрео песник определио, односно, поетичке захтеве на којима се хаику заснива .

Ерићу је, свакако, помогло у томе и то што је и пре Пужеве срме изградио беспрекоран осећај за хаику-теме: природу, годишња доба и догађаје који се дешавају у истом трену кад песник обзнањује свету слоготворни песнички запис о њима.

У формално-језичком, структурном и стилском смислу, склоност мењању форме показао је и прихватањем лирске прозе, као у књизи Чардак између четири јабуке(1980): Мој чардак и на земљи и на небу/до недавно беше пун гостију и голубова,/сад смо само ја и мишеви што буше/дуваре и грицкају ми књиге ... Придодајмо и најзначајнију, суштинску промену, највидљивију у збирци песама Жрвањ(1988). Радивоје Микић уочава:

Ако су све до скора у његовим песмама превладавали ведри тонови и ако је његова песма, у основи, била химна лепоти гружанског пејсажа, нема сумње да је премештање песниковог интереса ка тамнијој страни људског живота изменило не само основни тон Ерићевих песама већ и њихов тематски опсег. Због тога се у његовим песмама суочавамо са меланхоличним тоновима, са туговањем над оним што је нестало, променило облик и смисао .

У Жрвњу је акцентован и нов однос према видовима лирског говора: усмеравање ка форми сонета, јапанске хаику-песме, лирске прозе и према разноврсној метрици.

Меланхолија над несталим што је променило облик и смисао ескалираће у каснијим књигама до најдубље туге и очаја, али мање због пролазности као факта времена, много више због страдалне судбине Србије у историјском и данашњем времену. Ерић пише песме и целе књиге које освешћују, попут књиге Косовски венац(2007, са 433 „чворића“- строфе) и, последње, Бројанице из Грачанице, са поднасловом Повесница части и бешчашћа(2013, 2014. – 1389 „чворића“- строфа). У Бројаницу... су, с почетка, унети „чворићи“ из Косовског венца(остали су новонаписани). Тако је склопљена књига која, бројем и садржајем, носи симболику Косовског завета и враћа српски род изворном схватању издаје, отаџбинског завета и части.

Бројаницом... је песнички посве разобличио службу „српског одрода властољупцима, демонским силама раскола, српским тамничарима и убицама, отимачима српских територија – свима који српске раднике и домаћине претварају у слуге. На удару су светски и српски глобалисти, лажни човекољупци и демократе, белосветски трговци и богаташи, војни и цивилни стратези, међународни „емисари“ – програмери српског распећа, аустро-мађарски и немачки окупанти, шиптарски творци „жуте куће“ и лажне државе, хрватски доглавници и усташе, „хашки џелати“, „евроатлански чопор“, папска курија, „убице“ српског језика и ћирилице – сви што су се, одраније и у нашем времену, удружили да унизе српско достојанство и раскуће српски народ и Србију.

Осим народних певача и Његоша, нико други није толико смело и песнички промишљено акцентовао издају као најбешчаснији чин изневеравања свог народа и отаџбине. Није се Добрица бојао да пева о истинама свог времена, да јасно укаже и на појединачне носиоце издаје. Обезбедио је тиме Бројаници из Грачанице поучителну актуелност епске народне песме.

За велики број Ерићевих песама може се рећи да их прожима карактер родољубиве лирике, јер, у крајњем, и песме о Природи и Ратару су својеврсне патриотске песме: све у којима песник алхемијски појачава дозу родољубивог емотивног набоја директним везивањем за српски род и Србију, за Православни, Светосавски, Косовски завет, српску историју и савременост.

Написао је у српском песништву највише вредних родољубивих песама. Даривао нас, поред осталих, и песмама Животопис,Морам да певам о Морави, Поносна песма, Пркосна песма, Сви моји преци, Лутам и певам, родољубивом поемом Последњи Чарнојевићи, књигама Плачи, вољена земљо(1993), Разапета земља(1994)... И бројним духовним песмама које, такође, прожима карактер родољубиве лирике(нпр, Славска молитва: Молим српског Светитеља Саву/да просветли и наше душмане/што нам опет трују сан и јаву/да ти људомрсци нанишане/своју мржњу, глуву и ћораву/и да њеном утробом нахране/лешинаре, орле и гавране/што надлећу православну лавру/где примамо навору крваву. ).

Како се богатило животно и песничко искуство, и продубљивало сазнање о злу које вековима погађа његову Србију, Ерићевим песмама и књигама овладавала је тамнија страна живота. Отворило се ново поимање смисла. Родили се песнички коментари актуелне људске и политичке стварности које условљава чињеница да је живот у српским просторима кроз векове и данас пакао који угрожава и сами опстанак:

У Србији пада киша, набујале све речице/То су сузе рушних мајки, и очева, и дечице.//Многе су се птичурине на Србију обрушиле,/Белосветски гавранови, лешинари, орлушине.// Прижељкују да Србија сустане и очи склопи,/да разнесу њене кости по Азији и Европи.//И да баце на трпезу пред свог слепог краља/Срце земље Србијице, Срце целог Православља... (Киша у Србији).

Ерић јасно уочава да се „птичурине“(силе нечастиве!), обрушавају на Србију без разлога и кривице, вођене својим безумним интересом. То је истина коју многи песници саопштавају „у рукавицама“, а Добрица без икаквог „увијања“. Једноставном, скоро колоквијалном фразом. Отуда су многе његове песме препуне метафизичке студи и бола, очаја који прати вапај срца и ума да се усудна судбина његовог народа промени. Много је величанствених стваралачких повода и разлога што је песник Крстивоје Илић посведочио:

Ерић је једна велика, неизлечива, небески лепа бољка поезије .

Орфејским даром, Ерићево песничко умиљеније оставило је у српској поезији трагове који се виде као Змајеви, Шантићеви, Десанкини... Утиснути другачијом орнаментиком, али подједнако светле.

Његова поезија није само узвишена песма живота, него и молитва за спасење српског рода, коме одувек отимају изворе, праг и огњиште. Није он романтично сентименталан, нити благоглагољив, како су га неки приказивали у немогућности да сагледају његову богату песничку ризницу стихова, рима, лиризма, жубора говора, људске и промишљене песничке осећајности.

Пред истином остварене поезије падају све примедбе о распојасаном, необузданом језику и местимичној наративности, јер је и вишак речи и стихова у Ерићевој песми осмишљени вишак. Потребан је да подупре речитативну снагу песама и уклони баријере између језика песме и језика народа из којег извире и у који увире Ерићева поезија. Сваки стих, свака написана строфа и песма препознају се као Ерићев стих, строфа, песма. Имају своју, ерићеваску поетику, свој језик, динамику, звук, своју риму, теме и мотиве, начин певања и обликовања. Имају свој усхит и значење. Јединствен у изразу, стекао је јединствен стил и форму, тако да га лако разликују од других песника и деца и одрасли.

Објавио је и преко четрдесет књига песама за децу, које, као и књиге за одрасле, одликује ерићевско мајсторство у складању стихова и строфа.

Епоха овог песника није завршена. Биће настављена проучавањем обимног и вредног дела. Зато је, не само разложно, него и врло уверено, Милета Аћимовић Ивков записао:

С поузданошћу се може устврдити како је у нас, после Десанке Максимовић, Добрица Ерић, у најплеменитијем смислу те речи, 'народни песник', онај стваралац кога и најшири слојеви препознају и поштују, чије стихове памте и воле. Он је увелико класично име наше националне књижевности(...). Све је у Ерићевом стваралаштву једна велика ниска, све се преплиће и надопуњује унутар себе, све чини складно организовани систем – једну целину.

Добрица Ерић је златни рудник српског језика и поезије, јединствена појава међу песницима. Скаменио се као класик, а и космос га је уписао у своју читанку непролазне уметности.

Био је и остао дукат на небу Србије.

___________ Важније књиге Добрице Ерића: Свет у сунцокрету(1959), Орфеј међу шљивама(антологија, са Д. Витошевићем, 1963), Виноградар(1965), Стари сељачки календар(1966), Дуга над црквом стога(1970), Сербиа које има(1971), Буклија(1971), Фрула златокрила(деца песници, 1972), Песма о Ратару(1976), Фењер Стојадина Анђелковића(1976), Вечни кратковечници(1977), Срицање жене(1980), Падање звезда(1980), Три сонетна венца(1980) , Прстен у извору(драма, 1981), Косач пева под крошњама (избор,1980), Доба дулека(роман, 1980),Чудесна ружа Гружа(гружански песници, антологија, 1981),Чардак између четири јабуке(лирска проза, 1981),Кућа за мог брата(1983), Кад коњ зарже(1987), Жрвањ(1988), Рождество Ратарево(1989), Крунисање (1989), Бунар за пријатеље(1990), Пужева срма(хаику, 1991, први пу објављени у књизи Жрвањ – 1988, потом, као књига, и 2004), Сан гружанске летње ноћи(лирски роман, 1992),Плачи, Вољена Земљо(1994), Трава је увек млада(1994), Разапета земља(1994), Дела Добрице Ерића у 20 књига (Драганић, Нолит, Дечје новине, 1996), Ружа ветрова(2000),Венац сонетних венаца(2002),Срце заљубљено у ружу ветрова(избор, 2003),Моје најлепше песме(избор, 2007), Косовски венац(2007),Тако моја земља свиће(избор, 2007), Бројанице из Грачанице(2013, 2014)...

Не именујемо преко четрдесет књига песама и других дела намењених деци.