То су биле речи професора Миливоја Иванишевића на јучерашњем представљању његове књиге „Геноцид над Србима у Сарајеву 1992-1995“ у Прес центру у улуци Кнеза Михаила бр. 6 у Београду.

Професор Миливоје Иванишевић и Мирослав Лучић и водитељка програма

Професор Иванишевић је један од утеменитеља истраживачког рада о геноциду над Србима `90-тих годона, који је без неке нарочите помоћи држава сакупио и штампао историјску грађу, која би свакако требала да се нађе на часовима историје.

Поред професора Иванишевића говорио је и Мирослав Лучић, начелник Српског Сарајева, које сада еUро uнијаti зову Источно (прим. аутора). Говорећи о 7019 жртава нагласио је да нико од 40,000 Срба који су у то време живели у Сарајеву није прошао бар неку од тортура у неком од 123 логора тадашњег режима. 3567 некажњених злочинаца који и данас живе придружују се свом некажњеном uсташком пријатељу.

Говорећи о српској медијској некултури господин Лучић је споменуо и суђење генералу Ђукићу, које се извршава по матрици са Маркала (прим. аутора.).

Живећи у Сарајеву тих година Срби су уствари били пресликани Јевреји варшавског гета из Другог рата. Завршио је речима да Република Српска свакако не би била то што је сада да нема Српског Сарајева.

Угледни гости професор Василије Крестић и професор Слободан Реметић

И док су, како рече професор, завничници Београда типа Радмила Хрустановић јели и још једу ћевапе код Ферхатовића, нико се и не сећа да је Српско Сарајево уствари поред аеродрома Бутмир, на који они слећу. Нико се и не сећа да су некад под ватром Срби ископавали своје ратнике и сахрањивали их поново на гробљу Мали Зејтинлик у Сокоцу (прим. аутора).

Гробље Мали Зејтинлик

Од присутних је говорио и историчар Веселин Ђуретић напомињући да немамо национални програм, јер је то очигледно кад потписујемо и пристајемо да дајемо дугима оно што нам је отето.

текст и фотограгије
пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић-пилот, Ћирилица Београд