Уместо да ради на побољшњу наставе Милан Димитријевић директор ове школе, за шта је плаћен од стране републике Србије, ради супротно. Дакле, својим чињењем да повећа или да бар задржи број ученика који се упишу у овој школи у току школске године.

Директор оваквим радом и понашањем са оним неколико инжињерима који су му блидски ради на смењењу броја ученика у школи и на смањењу нивоа знања. Зашто, зто што је нестручан за ту наставу јер је по занимању проф. Историје. А назови „инжињери“ у настави који га саветују и одлучују о кавалитету рада у школи баве се више политиком него струком.

Као призвод тога ових дана (02.09.2015), доноси одлуку и Југослава Поповића из Грачанице инжињера, на радном месту које обавља у делу наставног програма школе као помоћник наставника проглашава га технолошким вишком. Без вођења поступка који је прописан законом и законским прописима, односно кад се изриче мера о технолошком вишку неопходно је потребно да се предходно утврди потреба за радом, о неком евентуално другом решењу,(све то је у закону утврђено), па тек на крају и то уз одређену надокнаду се може изрећи. Овако и на овакав начин је чиста самовоља.Ово је што се тиче закона а кад се дода став који се свакодневно чује од преставника у Влади Републике Србије и самог њеног Председник, да код особља који раде у настави да на Косову и Метохији немогу никако бити проглашени по том основу и кад би испуњавали прописне услове.

Но то је једно али има још тежа страна кад овај директор(самовољно и није то први случај),нестручно мимо свих законских основа и става Владе Србије проглашава особу која има преко 35 године стажа, са нарушеним здрављем, јер његова породица је претрпела велике тортуре од стране албанских екстремиста и националиста и у другом светском рату и у задњем конфликту који се десио деведесетих година на Косову и Метохији. Тачније, његов отац је остао слеп читав живот јер су га такозвани „Вулентари“ 1943 године кад је ова теритирија захваљујући нацистичкој Немачкој дата Албанији да изврши окупацију. Вид је (Саноје, отац Југославу Поповићу), изгубио од батина које су припадници горе наведених банди учинили над њим. Који је у то време имао само 14 година. Ту није крај патњи и терора према овој породици, који се наставља, нажалост 1999 године киднапован је старији брат Југују Поповићу (Поповић Милорад), и то као једини мештанин који је нестао из Грачанице а и даље се ништа незна о његовој судбини. Дакле, сад након тога директор ове школе наставља да загорчава живот овој породици која у Грачаници живи од њеног поновног насељавања на овим просторима пре неколико векова.

Ово са разлогом напомињемо јер за разлику од тога овај директора се одселио из Грачанице 1999-те и живео у неком селу поред Краљева до 2009-те године. Који није доживео оно сто су мештани Грачанице доживели. Од тешке безбедности до разних потешкоћа за један нормалан живот као што су(без слободе кретања, без воде, струје, основних намирница до других неопходних услова за преживљавање на Косову и Метохији).

Према томе, уместо особи која је пред пензију и оболела због онога што је све пратило да остане у Грачаници и под таквим условима са којима се сусретала, изриче се једна мера која је супротна закону и законским прописима као и ставу Владе Србије. Само да би се један насилини волутаризам спроводио а који је само овом директору знан.

На крају поставља се само једно питање, да ли, има неко разуман који ће стати овој и оваквој самовољи једном човеку који се вратио на Косово и Метохију девет година након тешких дана за све Србе па и за ову српску породицу( Поповић), само ради стицања привилегија и користи које здушно користи.

 

Љубинко Тодоровић, дипл. правник

Грачаница