Писмо песнику Добрици Ерићу

Утихле су неумрли друже
Цветне риме Твога песмотока
Просветљене Твојом душом, круже
У Плавети Вечнога Истока

Реч Господњу срце послушало
Победило таму и звериње
Вино крви у њему згрушало
Све земаљско покрило је иње

Кад се Твоје време згодинало
Светлост Ти је озарила лице
Обасјањем неба што Те дало
И узнело међу Божје свице

У пределе Светог сунцокрета
Небеса си са њим опевао
Сад се шеташ Петом страном света
О којој си цео век сневао

Ту одмараш Причесну доброту
Која светли Велелепном вером
Окајо си сву своју грехоту
Пишући песме Поднебеским пером

Уз јецаје занемелих звона
Испод крила Беле голубице
Обасјаних светлошћу Сиона
Којим блиста и сја Твоје лице

Гледаш Оно што нама измиче
Плаве душе Благодатне зденце
Класје сунца упредаш у приче
И Сонетне месечеве венце

Ако на Те сећање умине
У Загрљај Васељенског ума
Јави нам се смешком месечине
Вечном игром срца и разума

Перо Солар