Српске језичке прилике, чини се, одавно нису биле тако динамичне као што су постале у току последња два-три месеца: Хрвати се наљутили на историју српског језика зато што се у њој не помиње „хрватски“, придружили им се „Бошњаци / Бошњани“ и Црногорци зато што ни за њихове „језике“ тамо нема поштовања, Заштитнику грађана ту је штошта остало нејасно па појурио Заводнике за језичку памет да му објасне оно што у школи није научио, они „потегли“ Одбор за стандардизацију српског језика...

И сви добили — оно што су тражили: т[акв]е „језике“ хоће они који не знају ни ко су ни откуд долазе, ни куд су наумили, ни шта је језик, а једино су научили лекцију да са Србима никад нису били ни у суседству, а камоли да су (недајбоже!) и сами, некад, били Срби: Одбор им објаснио да су, пре десетак-дванаест деценија, српски језик Хрватима потурили „хрватски вуковци“, и то функционисало пет-шест деценија, а онда им се учинило да ће бити паметнији ако устврде да то неће бити тако и да је „њихов језик“ заправо старији од српског, али се нису могли договорити ни који је то језик ни да ли је старији „полдруг стољећа“, или „седамнаест десетљећа“, или „пет стољећа“; „Бошњаци / Бошњани“ у том су смислу много краћи и они веле да је „њихов језик“ утемељио друг Авдо на неком (трећем) свебошњачком теферичу и да је то било „десетак година прије“ него ли су то исто с „црногорским“ учинили другови Мило и Мијат.

Све је то њима лепо објашњено у оном Одговору Одбора за стандардизацију српског језика и тамошњој аргументацији нема се шта ни додати ни одузети: сви су ти „језици“ („сваки до свога означеног вакта“) били српски и тек се њиховим „новим кумовима“ учинило да ће бити и лепши и утемељенији ако им се издају нове крштенице у којима ће бити записано да они немају ни сродника ни поредника и да се свакоме од њих „даде утврдити“ (и то врло прецизно) и рођендан, и кум и бабица, али им се мајка нигде не помиње (а отац ионако може бити „погрешан“); такви језици, дакле, настају „из ништа“ и зато на „ништа“ једино и личе и зато ако неко „хоће“ да од њега почиње историја, такву памет треба оставити „самој себи“ и не треба је ни подупирати нити је оспоравати будући да ће она, и без тога, брзо схватити да оно што јенапустила сада мора дакраде и да на томе утемељује идентитет. То су прво испробали Хрвати: они веле да никад нису имали никаквих веза са Србима и то доказују, између осталога. и тврдњом да је Дубровник основан 1896. године када су тамо, не зна се откуд, стигла прва четворица Хрвата; за њима пошли „Бошњаци / Бошњани“: они су још пре нешто више од сто година уверавали Хрвате да (и једни и други) воде порекло „од православних праоца“, а сад хоће да Кулина Бана и Краља Твртка „превуку на своју обалу“; у истом колу нашли се и Црногорци: одрекли се Његоша и сад се окупљају око Јевремове стожине, неће да су [били] Срби и много им је атрактивније да буду Монтенегри.

Рекосмо да је „грађански заштитник“ тиме стекао прилику да научи оно што у школи није, а ја бих овде дотурио и нешто што је пропуштено да се у оном Одговору нађе: Хрватима, „Бошњацима / Бошњанима“ и Црногорцима треба додати и Македонце и, макар, »западне« Бугаре. И треба то учинити с једнако добрим разлозима: ако су ова три „народа“ преузела српски стандардни језик у оном облику који је утемељио Вук, и ако су то учинили по науци коју су инсталирали комунисти, треба рећи да је та „комунистичка памет“ најпре (пр)оверена на „македонском примеру“: на Илиндан 1944. године, у Манастиру Св. Прохора Пчињског, комунисти су одлучили да сесредишњи део средњовековне српске државе пресели у Македонију, да се тој новој држави „признају“ нација, језик, црква, да се тако разори српски етнички простор и да се српска историја „редукује“ на оно што јој једино признаје речена „комунистичка памет“. Мимо те памети, наиме, остају неке крупне историјске чињенице које је било важно потиснути, скрајнути, тј. — убити. Једна је од њих била најбитнија: до првих деценија прошлог века у Егејској Македонији живело је 85% — Срба! Та се чињеница у српској историји 20. века не помиње, као што је „заборављено“ да су комунисти заслужни за то што је у томе веку сатрвено макар три или четири милиона Срба. И да су за њихов први милион заслужни — Грци! После Првог балканског рата, наиме, они су анектирали Егејску Македонију и сатрли више стотина хиљада Срба (Љубомир Милетић, брат Светозара Милетића, вели да су у грчким злочинима жртве били Бугари, али заборавља чињеницу да се двадесетак година раније Бугари тамо не помињу). Ту је „науку“ ширила грчка немачка монархија, при чему је остао запис да је и Грцима било јасно „да у Македонији нема Бугара, а да онај живаљ који се за такве издаје припада етнографски српском народу, али ми не можемо допустити из политичких разлога, да у Македонији буде других људи сем Грка, јер Македонија мора бити наша, тј. права (стара) Македонија док вам радо уступамо земљу северно од Демир-Капије“. Тако се види да је током више последњих деценија Грчка дефинитивно затрла онај етнос преко којега се на Балкану утемељила и као држава и као народ од којега „почиње“ модерна европска, и светска, цивилизација. Извесно је, дакле, да пре 1878. у Егејској Македонији „готово да није било Грка“ и да су се они тамо „намножили“ после Грчко-турског рата 1919–1922. када су грчки прогнаници из Мале Азије насељавани по оним егејским просторима с којих су пре тога истребљени Срби и тамо достигли 45% опште популације. „Седамдесет година касније грчка влада тврди да су ти Грци једини прави Македонци“ и по тој основи натерала је Македонију да се одрекне свог имена и да се означи као „Северна Македонија“. И тиме су и Грци и Македонци потврдили да не знају ни ко су ни где су им корени: Егејска Македонија вазда је била српска, последње њихове остатке тамо су потукли Маркосови партизани, а њихова деца, 10-15 година касније, пред кордонима грчке војске и полиције, „свечано се заклињу“ да више неће говорити српски; „Северни Македонци“ сад веле да су Ћирило и Методије управо њих чекали да им направе језик, али не примећују да су њихову памет „у Македонце“ утерали комунисти, а да су сви они и сви њихови преци били Срби (па и Филип и Александар Македонски) и говорили српски (при чему би се, додајмо узгред и ту појединост, онај његов облик којим су говорила Св. Солунска Браћа могао одредити једино као – старосрпски; он се, иначе, зове старословенски, а Бугарима се допада као староблгарски).

У светлости тих чињеница сад се може прецизније одредити језичка слика балканског простора: на његовом крајњем истоку нашао себугарски, на крајњем западусловеначки, на југугрчки (и у његовом се,верозападном суседствуарнаутски), а сав остали простор био је — српски. При чему се о тим језицима зна и још понешто: о бугарском — да се на свом садашњем североистоку нашао крајем седмог века после Христа, о грчком — да је од њега старији петнаестак векова, о арнаутском — да је од бугарског млађи неколико векова, а једино се српском крштеница никако не може одредити (словеначки би у том смислу могао бити неки „периферни српски варијетет“). Комунистички инжењеринг одредио је да се из српског корпуса „истићи“ много малих нација и малих језика (понегде и малих цркава) и — мале памети: сви они говоре све те језике (сви се рађају као полиглоте), а нико од њих неће да [призна] да је тај језик српски и свима је лепше да буду старији и од свога језика и од своје нације: „македонски“ је комунистички вршњак, „бошњачки / босански“ и „црногорски“ из истог шињела испали тек пре коју деценију, „хрватски“ преко чакавштине и кајкавштине долутао до српског, а бугарски прву српску реч чуо пре тринаест векова и већ више од петнаест деценија хоће да је од те речи — старији! И тражи да Македонија „призна своје бугарске корене“ (без тога јој неће дозволити улазак у Европску Унију).

Тај је захтев, у најмању руку, чудан јер је много више помена да су се Бугари налазили по неким западним балканским просторима него потврда да их је тамо икада било. Рецимо: као „западне бугарске говоре“ они одређују Поморавље, Македонију, Косово, задиру у Арбанију, а не примећују да им се Софија налази на српским просторима, да је добила име по оној монументалној цркви коју је тамо саградио краљ Милутин (1253–1321) — по узору на Аја Софију. За четрдесетак година своје владавине краљ Милутин саградио је четрдесетак задужбина, између осталог, неке — на Светој Гори, на Светој Земљи, у Цариграду, али Свету Софију саградио је на српској земљи, тј. на оном простору који историјска географија записује као стари српски Шоплук, а он се у Бугарској нашао после европске санстефанске трговине и њене овере на Берлинском конгресу (1878). Те се чињенице не помињу ни у Бугарској академији наука, нити у „њеној“ бугарској дијалектологији, али се зато славе Стефан Младенов и Бењо Цонев, први зато што је „доказао бугарско порекло моравских говора и њихово постепено србизирање“, а овај други му помогао расправом „о бугарској основи косовско-моравских говора и о бугарском карактеру области Гора“. Тај су посао, у оквиру велике „научно- обавештајне мисије“, организовали Главни штаб бугарске војске и Бугарска академија наука (1916), „већином од специјалиста са Софијског универзитета, с циљем да се проуче новоослобођене бугарске земље“, при чему је та „мисија“ организована у време док су „ослободиоци“ по Србији спаљивали све што се пред њима нашло, а Бугарска била претворена у српски заробљенички логор. Бугари су тада постали заслужни за то што су, и по Србији и по Бугарској, од живота ослободили макар 150.000 Срба (а у то уписујем и оних 8.000 девојчица од 10 до 15 година које су тада као робље, за злато, биле продате Турцима). И тако су се „многонапаћени и тако често неправедно третирани“ Бугари, захваљујући својој власти и својој Цркви и уз свесрдну подршку Бугарске академије наука, нашли у кругу угледних злочиначких народа (какви су, из нашег непосредног окружења, Хрвати, „Бошњаци / Бошњани“, Арнаути, Мађари, Грци, помање Словенци и Румуни — да им овде не помињемо Енглезе, Немце, Талијане као савезнике и заштитнике).

Свему о чему овде говоримо било би занимљиво додати и питања кад су и зашто Бугари преместили престоницу из Трнова у Софију. Ја признајем да то не знам, али ми није далека помисао да су то учинили с циљем да би што лакше и темељитије могли сузбијати тамошње српске језичке и све друге особености (традицију, славе, коледе, лазарице и др.). И тешко може бити да они не примећују да те особености не полазе „негде од Бољевца“ (како вели Младенов) нити „негде од Видина“ (како их одређује Ивић) негонегде низводно од утока Искра у Дунав (тј. од Вита) и одатле окрећу према источним међама Пиринске Македоније. Та линија, дакле, предваја источне, архаичније бугарске говоре од западних, иновативнијих српских и објашњење тих односа било би врло просто: Бугари су крајем седмог века дошли на простор српског језика, до половине деветог века на западу нису стигли до Искра, а на југу нису прешли Стару планину и тиме је одређен и данашњи бугарски дијалекатски пејсаж: на истоку су се уобличиле „бугарске“, а на западу „шопске“, тј. српске, особености (бугарске овде стављам под наводнике зато што су и оне генетски српске, али се резултати језичког развоја не могу оспоравати и нека по томе „источни бугарски говори“ буду сведени на исти ранг на коме се, на западу, чакавштина одређује као хрватска).

Имају ли се на уму све појединости које су овде изложене, могло би се рећи да је српски језик до последњих деценија 19. века био раширен макар од средње Бугарске до средње Истре и од средње Паноније до североисточних обала Егејског мора (тј. обухватао је и Егејску Македонију док ће нам за старије епохе о томе говорити носиоци неких дубљих знања), а онда почео да се „цепка“ по неким мерама које је одређивала сужена свест њихових носилаца. И тако смо добили све напред побројане „српске језике“:хрватски — као „католички српски“, бошњачки / бошњански / босански — као „исламски српски“, црногорски — као „монтенегринско-комитски српски“, македонск(о-западнобугарск )и као „коминтерновски српски“.

И сви су носачи тих „језика“ сагласни да никад нису ни чули за Србе, а камоли да су (далеко било!) и сами били Срби, али је посебно занимљиво да је њихова већина исто тако успешно заборавила да у своје главне цивилизацијске тековине уписује сатирање тих истих Срба: у тим су пословима посебно успешни били Хрвати и „Бошњаци“, Бугари нешто мање, монтенегрински комити припремају се да наставе путевима оних чију су „поетику“ преузели („ од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе“), а једино се засад за Македонце не може знати на коју ће се „страну окренути“.

За Србе, међутим, то више неће бити ни битно: кољачки ешалони за њих су већ постројени не само на „домаћим“ него и на „међународним“ адресама и само се чека миг да се покрену. А добродошлицу приређује им српска власт: за двадесетак година та је власт уништила све што се могло уништити и ништа јој није измакло, најпре банке, а потом индустријске капацитете, пољопривреду, распродала све природне ресурсе; разорила школство, науку, културу; претворила Србију у европску клоаку (и то сад печати продајом „Јарослава Черног“); преко границе прогони младост, памет и будућност, а увози Рио Тинто, мигранте и европске Цигане...

И све [је] то [у]ради[ла] она сорта људи која је, док је било Срба, имала помало „специјалан статус“: неки су се међу људима могли појавити, али нису имали право на реч; они други међу људима се нису могли ни појавити и за њих биле су „надлежне“ жене — да их поуче где им је место.

Ову другу врсту Србима су натурили комунисти, они приредили све ово што се Србима догађа[ло] и сад већ немају ни изгледа да се од зла одбране: на разорену земљу набацила се апокалиптична ковидиотска памет.

Комунистичка памет сужавала је — свест, ковидиотска ће проширивати — гробља.

Драгољуб Петровић