Апстракт

На капитeлима Српске Православне Цркве – Светог Апостола и Еванђелисте Марка у Београду, исклесани у камену, налазe се синволи из Никољског четворојеванђеља. Никољско четворојевађељe је величанствени споменик духовности, језика и књижевности српског народа.

 

Најстарије штампано четворојеванђеље у Србији је Београдско четворојеванђеље које је штампано 7060. године (1552.), месеца августа, у 17. дану, под именом Четвороблаговестије.

На капитeлима Српске Православне Цркве - Светог Апостола и еванђелисте Марка у Београду, налазе се синволи Никољског четворојеванђеља који су исклесани у камену.

На капитeлу првог стуба, слева на десно, налази се Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Марку са знаком крилатог лава. На другом, Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Луки са знаком крилатог бика. На трећем, Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Јовану са знаком орла. На четвртом, Синвол Јеванђеља посвећеног Светом Матеји са знаком анђела.

На свим приказима налази се књига као синвол писмености српског народа.

Синвол Јеванђеља посвећено Светом Марку са знаком крилатог лава.

Синвол Јеванђеља посвећено Светом Луки са знаком крилатог бика.

Синвол Јеванђеља посвећено Светом Јовану са знаком орла

Синвол Јеванђеља посвећено Светом Матеји са знаком анђела.

Познато је да је Вук Стефановић Караџић пронашао Никољско четворојеванђеље 1820. године у српском манастиру Никоље. Никољско четворојеванђеље однето је из манастира Никоље 1855. године и све до 1864. године било је у Бечу. Тек после захтева српске владе да се Никољско четворојеванђеље врати у земљу оно се од 1864. до 1914. године налазило се у Народној библиотеци у Београду. У току 1914. године и окупације Србије, Никољско четворојеванђеље, са 56 највреднијих рукописних књига, односно најстаријих научних споменика српског народа, нестаje. А онда, ето “сасвим случајно” нашло се у Даблину.

У 19. веку, после проналска Никољског четворојеванђеља, због великог уметничког и културног значаја, започела је борба чије је јеванђеље. Висок ниво калиграфије, културе и језика није се уклапао у постојеће византолошко мишљење о српској (не)култури. Тако је византолог, сарадник Историјског института САНУ, “протумачио“, да је Никољско четворојеванђеље српски препис неког старијег глагољског јеванђеља и да Никољско четворојеванђеље није српско. Као што бива, глагољски рукопис никада није пронађен, јер је измишљен. Једноставно речено, приликом тумачења примењен је један од ингениозних принципа самозваних византолога, ”када немаш аргуменате ти их измисли”.

Познато је да је Византијско царство измишљено у 16. веку и да представља највећи фалсификат у историји људске цивилизације. Сваки частан човек зна, ако могу да измисле царство, зашто не би могли да измисле и глагољско јеванђеље, принцип је исти.

Када би глагољски рукопис постојао, он би сигурно коришћен као доказ у процесу који је касније покренут за враћање Никољског четворојеванђеља. На основу “поузданих извора“, познати византолог протумачио је, да Никољско јеванђеље није писано у српском манастиру Никоље већ да је ту донето.

Нажалост, мешетарење византолога по историјском и културном наслеђу српског народа и византолошко субјективно тумачење, током година поста “истина“.

После неког времена “наш” византолог, сарадник Историјског института Српске академије наука и уметности утврди “ да је је Никољско јеванђеље најкалиграфскији споменик босанске школе”.

Као аргумент за овакво византолошко тумачење били су љиљани који се налазе у Никољском четворојеванђељу. Љиљани у хералдици симболизују државу или династију. Љиљани су један од символа хришћанства и символ Богородице а три љиљана симболизују Свето Тројство. Љиљани се традиционално повезују са многим европским династијама. То је симбол који се и данас користи у Србији, Француској, Шпанији, Луксембургу, Шкотској итд.

Три љиљана у Јеванђељу по Марку

Према сачуваним писаним документима љиљани су били символ српских династија од 946. године.

Љиљани се налазе у грбу Краљевине Србије из 1888. године и данашњем грбу Србије и представљају символ континуитета свих српских држава.

Три љиљана у Јеванђељу по Марку симболизују Свето тројство. Број три је симбол нематеријалности природе и синвол духовности српског народа и део његовог културног и историјског наслеђа.

Синволи у знаку љиљана имају општи хришћански значај и не могу бити српски, француски, шкотски или шпански па ни босански. Свако може да узме љиљане за свој символ али то не значи да некоме припадају. Љиљани не симболизују националну припадност, нити могу бити аргумент који се може користити за тумачење чије је Никољско четворојеванђеље.

Међутим, тумачење уваженог византолога, сарадника Историјског института Српске академије науке и уметности, билo је пресуднo.

После “стручних“ византолошких процена о датуму настанка Никољског четворојеванђеља, појави се ново византолошко мишљење, да је Никољско четворојеванђеље повезано са Болоњским зборником јер се нека поглавља подударају.

Тако се појави нова византолошка хипотеза да је обе књиге писао један исти човек. Ако се зна да Болоњски зборник из 1401. године сигурно није писао Србин, то значи да Никољско четворојеванђеље нису писали Срби и да исти није српски рукопис. Познато је да странци не могу у потпуности науче српски језик. Још већа је непознаница да странац може да спозна бит српског народа и напише ћирилицом Никољско четворојеванђеље, величанствени споменик духовности, језика и књижевности српског народа.

Многи народи и нације односили су и својатали старе српске рукописне књиге а својатање српског језика је процес који се и данас не зауставља. Једноставно речено, односили су и својатали наше јер своје нису имали. Они радо причају о култури и језику, јер свако радо прича ономе што нема.

Међутим, није све тако црно. Ако су односили и својатали наше старе рукописне књиге то је признање о високом степену развоја културе и књижевности српског народа. Ако друге нације узимају српски језик за свој језик онда је то велика част која се указује српском народу и српском језику.

Енглески, шпански и француски постали су светски језици јер су их друге нације преузимале и својатале.

Група новокомпонованих језика, који су преузели српски језик, почевши од доба Вука Караџића па до данашњих дана, сваким даном све је већа. То је добро, тако се боље разумемо.

Преузимање српског језика од стране других нација је у суштини ширење српске културе и није битно како га они називају.

Они који узимају и својатају српски језик могу да измене неку реч, или измисле неко ново слово, или да српском језику дају неки нов назив, али РЕЧЕНИЦУ, као скуп речи којима се изражава целовита мисао, никада.

Српска реченица и српска граматика одређују припадност, а не измишљена реч или нов назив језика. Сама чињеница да мењају или додају нове речи је ПРИЗНАЊЕ да су језик и писмо преузели од српског народа.

Свако треба да зна, да се материњи језик не преузима, он се наслеђује.

Измишљање нових речи или промена назива језика или захтев да се српски језик преводи на новокомпоновани језик представља само покушавај дистанцирања од српског језика, односно покушај дистанцирања од самог себе.

Тако су Законоправило Светог Саве, које се налази у Загребу, византолози преименовали у Крмчија и ако је Свети Сава написао: “Са Богом се почињу књиге ове, које се на ........ нашем језику кажу Законоправило“.

Законоправило Светог Саве је зборник грађанских и црквених прописа и представља бисер културе и правних наука код српског народа. То је акт који је више векова уређивао правне односе, не само код српског народа, већ и код других словенских народа. Назив Законоправило Светог Саве није се уклапао у византолошка тумачења јер указује на висок степен културног наслеђа српског народа. Због тога је било неопходно да му се промени назив у Крмчија. А крмчија може да буде свако.

Једноставно речено, не желе промену постојећег византолошког мишљења о српској (не)култури, језику и писмима српског народа, ћирилици и латиници.

Нажалост, мешетарење историчара измишљеног византијског царства, по српском културном и историjском наслеђу, није тако наивно. Све што је било вредно они су преузимали или својатали или му мењали назив. Тако византолошко ”тумачење” да се ради ”само о српском препису босанског рукописа”, који је донешен у српски манастир Никоље постало је правни основ који је омогућио Даблину да оспори српско власништво.

За сваки случај да се Срби не досете, надлежни у Даблину заведоше српско Никољско јеванђеље као “БОСАНСКИ” рукопис. Да би нам вратили српско четворојеванђеље прво треба да утврдимо којем народу припада.

Тако је 3. јула 2003. године, дипломатским путем, стигло обавештење да од враћања српског рукописа нема ништа.

Данашњи ”власници” Никољског четворојевађеља с правом постављају питање, зашто тражимо нешто што по мишљењу нашег византолога, сарадника Српске академије наука и уметности, није српско.

И тако нови ”власници”, код којих се ето ”случајно” нашло Никољско четворојеванђеље, узеше величанствен споменик српског народа, уз помоћ заговорника измишљеног византијског царства, илити нашег самозваног византолога, сарадника историјског Института при Српској академији науке и уметности.

Борба око културног и историјског наслеђа обично се водила између оних који су имали и оних, који су својатали и присвајали, јер своје нису имали. Логика и математичка логика су сурове науке јер немилосрдно обарају субјективна тумачења. Када се наука и математика уведу у историју онда се добијају нека другачија сазнања. Увођење нових наука је нужност, јер се у борби око културног и историјског наслеђа, и данас користи ингениозни византолошки принцип, ”када немаш аргуменате ти их измисли”, а ми никако да се досетимо.

Један од највећих непознаница је датирање српских рукописних књига. Било би веома корисно када би се датирање старих српских рукописа извршило употребом најновијих научних метода у циљу добијања независног мерила.

Као једна од метода за утврђивање старости рукописа може да се користити метода С14, односно распад радиоактивног изотопа угљеника. Ову методу пронашао је Willard Frank Libby 1949. године за коју је добио Нобелову награду 1960. године.

Метода омогућава прецизно одређивање старости мастила и материјала на коме су писани рукописи до 3000 година уназад, са тачношћу од једног месеца у току календарске године.

Међутим, за одређивање датума настанка старих српских рукописа није потребна тачност у изражена у месецима, може да се прихватити грешка и до десетак година. Методу не прихватају доказани тумачи српских рукописних књига јер метода С14 може да угрози њихово византолошко мишљење.

Такозвани византолози признају наше датирање неког рукописа само ако је рукопис у нашем поседу као на пример: Душанов законик, Хиландарски типик, Земљораднички закон, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Студенички типик, Дечанске Хрисовуље итд. Све су то стари рукописи са којима се поноси српски народ без обзира како га историчари измишљеног царства, односно самозвани византолози тумачили.

С друге стране, страни византолози као да су опседнути српском историјом, културом и језиком, као и тумачењем старих српских рукописа.

Неки ”злобници” кажу: ”тумаче наше, јер своје немају шта да тумаче”.

На Првом Васељенском сабору који је одржан у Никеји, 325. године, Константин Велики је целокупно историјско и културно наслеђе српског народа унео у хришћансво. Свето Тројство је преузето од српског народа. У данашње време само српски народ, у хришћанском свету, има симбол броја три. Да је Свето тројство преузето од неког другог народа онда би тај народ и данас имао симбол броја три.

Константин Велики је одредио да престоница Царства од 325. године буде Други Рим, данашњи Истанбул који после 5. века добија име Нови Рим.

Међутим, историчари измишљеног Византијског царства Други Рим називају Констатинопољ који никада није постојао па је Константинопољ постао још један историјски фалсификат којег шире данашњи најамници.

Да би се сагледао значај датирања четворојеванђеља код српског народа треба нагласити да српски народ има највећи број четворојеванђеља од свих хришћана.

Сваки манастир Српске Православне Цркве имао је своје рукописно четворојеванђеље. Све рукописне књиге датиране су по Српском календару. Сви закони, хрисовуље и други државни акти до 19 века датирани су по Српском календару. Српски календар показују висок степен научног и културног образовања српског народа. Борба око календара води се и данас.

У Србији се прослављају Нове године по туђим верским календарима али не и по верском Календару Светог Саве. Успут нам натурају римску Нову годину 13. јануара као почетак такозване српске нове године. Међутим, то је дан када су се у старом Риму прослављале баханалије римског Бога Јануса. Српска Нова година дочекује се почетком априла.

Дао Бог, 13. јануара 2012. године, нису одржане баханалије римског Бога Јануса у порти цркве Светог Саве у Београду, као прошле године. Да ли је то добар знак да се буди историјска самосвест српског народа?

Верски Kалендар Светог Саве је званични календар Српске Православне Цркве који се ћутањем покушава затрти код српског народа.

Једноставно речено, висок степен културног наслеђа Срба не уклапа се у измишљену византијску историју српског народа.

Тако се Византијски принцип “када немаш аргументе ти их измисли“ налази, као судбина, у многим областима историјског и културног наслеђа код Срба. Српски народ може ових дана да чује преко националне телевизије да се догађаји датирају по Новом и Старом верском календару.

Ето, поново се ДОСЕТИЛИ, измислили су Стари и Нови верски календар, уместо верског Календара Светог Саве.

Наметање назива за постојеће туђе календаре није тако наивно јер смо из историје научили да све што је измишљено има неки свој циљ. Постоји мишљење да измишљени Стари и Нови календар, имају за циљ да се Срби не досете да имају верски Календар Светог Саве који се налази у Кодексу црквених правила Српске Православне Цркве од 6707. године.

Календар Светог Саве је званични верски календар Српске Православне Цркве који и данас важи.

Српски календар није заборављен у српском народу. Датирање метеоролошких података у Србији, почевши од Светог Саве па све до 19 века, вршило се по Српском календару.

Треба нагласити да су сви српски патријарси датирали по Српском календару Светог Саве. Да је то тако показује датирање блаженопочившег Патријарха Павла на Вујанском крсту.

“Манастиру Вујну, по исцељењу, приложи раб Божји Гојко 1946.“

На крсту се налази Символ за време и слова из Винчанске културе по коме се препознаје верски календар Светог Саве, односно верски календар Српске Православне Цркве.

Да се зна. Београдска школа метеорологије чува завет Владимира Јакшића метеоролога Метеоролошке опсерваторије у Београду, који је датирао по Српском календару и није давао да се српска Светиња заборави, па ће наредна издања годишњих истраживања датирати по Српском календару. Такође, све анализе времена вршиће се по Српском календару. Нова година почиње почетком априла, лето почиње на Ђурђевдан а зима на Митровдан.

Српски народ дубоко верује да ће се верски Календар Светог Саве, вратити српском народу и Српској Православној Цркви.

У Младеновцу, захвални младеновчани подигли су споменик блаженопочившем Патријарху Павлу који је датирао по верском Календару Светог Саве, односно званичном календару Српске Православне Цркве.

Српска Православна Црква у Младеновцу испред које је подигнут споменик блаженопочившем српском патријарху Павлу

Од 1557. године, када је генијални немачки историчар Heronim Volf (Hyeronimus Wolf) измислио Византијско царство, и то објавио у књизи „Corpus Historiae Bizantinae“, пише се НОВА српска византолошка историја која је усаглашавана са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља.

Током векова новокомпонована византолошка историја српског народа, подржавана од стране појединих чланова Српске академије науке и уметности, професора измишљене византологије Београдског Универзитета и појединих православних високодостојника прерасла је у Идеологију, искривљену слику српске историје и истине, прилагођену туђим интересима.

Једноставно речено измишљена византијска историја српског народа ушла је у Црквену историју и постала истина.

А Срби ко Срби, у циљу очувања националне и црквене самосвести, никако да се досете да имају своју историју и свој календар, Српски календар Светог Саве.

Милан Т. Стеванчевић