Случајности су често трасирале важне историјске догађаје. Тако је почела и сарадња борског Друштва Сокол и румунске општине Свиница. Први сусрет будућих пријатеља био је на највишем нивоу, на Миџору (2169 метара), највишем врху Старе планине у Србији, односно, прецизније речено, на граници са Бугарском. Тамо су се борски соколи, пре више од две године, дружили са природом у истом тренутку када су се на балкански видиковац испели и гости из Румуније. Познанство је брзо прерасло у дружење које је данас традиција.

Последњег дана маја ове године делегација борског друштва, предвођена председником, агилним Чедомиром Марковићем, потписала је у Свиници са руководиоцима тамошње општине Протокол о културно-спортској сарадњи. У тако озакоњеном аранжману, група од двадесетак сокола из Бора гостовала је на културно-спортској манифестацији 5. септембра ове године.

Поред спортиста у малом фудбалу, стоном тенису и шаху, запажено је учешће на манифестацији чланова КУД-а „Зоран Гајић“ из Рготине. Веома срдачно их је поздравило готово хиљаду посетилаца у месту које има 1200 становника (Срби чине преко 97% житеља). Претходно су се домаћини побринули и да Борани у једночасовној вожњи чамцима по Дунаву обиђу Трајанову таблу и навире у Казан.

У малом фудбалу борски соколи су се од пет екипа пласирали у златној средини – на трећем месту, домаћа екипа била је прва, а тим из Оршаве други.

У стоном тенису (појединачно такмичење) победнички пехар за Србију понео је Милован Кројиторовић, а медаљу и плакету за друго место Милош Репеџић.

Турнир у шаху до последњег кола био је резултатски неизвестан. Двојица играча, представник домаћина и Јован Г. Стојадиновић, ушли су у последње коло са стопостотним учинцима. У међусобном сусрету борски играч је у неизвесној завршници ефектном комбинацијом довео риваловог краља у замку без излаза, победу пренео на своју страну и – освојио прво место. На табели под редним бројем 3 уписао се Душан Михајловић, који и поред чињенице да шах не игра редовно важи за једног од најбољих играча Злота и околине. Сада се о његовој шаховској снази зна и преко Дунава.

Било би велико огрешење не поменути голем труд који је у организацију путовања уложио Душко Саздановић, технички секретар друштва.

Видно уморан и још уочљивије задовољан: Јован Г. Стојадиновић са пехаром, златном медаљом и плакетом

На почетку културно-уметничког програма: дефиле КУД-а Зоран Гајић из Рготине

Победник Стојадиновић је фоторепортеру сусрета, Ивану Крстићу, дао изјаву коју преносимо нескраћену:

„Један од мојих професора са факултета говорио нам је да не обећавамо у одушевљењу, нити да претимо у афекту. Треба увек пустити да преноћи. Тако је и са овом победом на турниру. Неки моји навијачи нису били у прилици да чују ова предавања, па су ме одмах након проглашења победника предложили за националну пензију, коју, чак и да добијем, нећу узети већ ћу је преписати фонду за последњу одбрану ћирилице. Такође, мислим да је последица еуфорије стављање мојих резултата у раван са нашим водећим тенисером или кошаркашком репрезентацијом Србије. Да би та уравниловка била основана, требало би на шаху да радим свакодневно бар још месец дана. Нисам сигуран да сам спреман на такву посвећеност.

   Што се тиче иницијативе да будем проглашен за народног хероја, целе седмице био сам одлучан да се суздржим од коментара. Онда сам проценио да би моје неоглашавање могло бити протумачено као сагласност са предлогом, чак  и као самокандидатура иако ја нисам бравар да бих могао сам себи да правим и качим ордење док се не савијем до земље. Уз све то, скрећем пажњу да се орден народног хероја не додељује у мирнодопским условима.

   Или је неко узео себи слободу да пуца а да о томе не обавести шампиона Свинице?! Осим тога, и да предлог буде озваничен, комунисти на власти не би дозволили да орден народног хероја добије неко ко се тако страсно залаже за националну равноправност и очување српске нације.“

  Немам коментар, сем запажања да је из Стојадиновића, уместо шахисте, проговорио афористичар, козер и сатиричар.
Др Јово Ћирилица