Српска војска на Крф пала

под острвом жагор бруји

из облака ветар лије

узбуркано море хуји

 

Под столетним маслинама

шатори се српски беле

под њима се одмарају

српске чете, оживеле.

Разговор се живи води

за причом се прича ниже

а досетка посалица

једна другу брзо стиже.

Само један војник млади

мутна ока бледа лица

ћути тужно невесело

сред песама посалица

Већ и њега задиркују

и са њим се свако сали

питају га за чим жуди

питају га за чим жали.

Дед олакшај срцу своме

повери нам тајне своје

то ће бити лепа прича

причај друже Радивоје

испунићу вашу жељу

али то це и крај бити

вашој срећи и весељу

Крвава је моја прича

и жалосна тајна моја

то је било после оног

на Морави љутог боја.

Непријатељ беше јачи

ми морасмо даље ићи

а ја реших на растанку

часак своме дому сићи.

Кућа ми је украј пута

и ја стегох пушку боље

још понесох две-три бомбе

може доћи до невоље.

Стигох кући али касно

тамо беху већ Бугари

ево прве страшне слике

обешен ми бабо стари.

А на прагу ао Боже

сва у крви наја лежи

и залосним гласом виче

Радивоје сине бежи!

А у кућу када ступих

Излудети тада тедо

поред моје мртве љубе

лежи насе мало чедо.

И оно се невинашце

већ растало с овим светом

видео сам да је било

прободено бајонетом.

А у другом крају собе

где икона стоји стара

као да су у гостима

вино пију шест Бугара

Тад ми крвца зали очи

и ја јекну из дна груди

опростите миле душе

у пакао ви нељуди.

Па убацих једну бомбу

усред оне руље клете

и ниједан од Бугара

не умаче од освете

Из мог дома порушеног

дим се дизе у висину

а кад пламен све прогута

ја умако у планину.

Не да скријем пусту главу

нисам зато још на свету

већ и даље да продузим

страшну казну и освету.

Радивоје сврши причу

под шатором тајац наста

нико ништа не говори

а дисање ко да заста.

Али један часак после

загрмеше сви из гласа

и ми ћемо с тобом друже

у освету сваког часа.

 

Непознати аутор

 

Приредио пензионисани пуковник авијације

Милорад Ђошић-пилот