Поштована јавности Црне Горе реагујемо поводом иницијативе да се укину одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори одржане у Подгорици новембра 1918. године

Ево је већ је 100 година од уједињења Црне Горе са Србијом неки незнавени политичари и историчари желе да оспоре легитимност и легалност њених одлука.
Познато је да су припреме за почетак рада скупштине обиљежила два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је засиједала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од двије претходне и пет редовних засиједања, најзначајнија је друга редовна сједница од 26. Новембра, на којој су донесене историјске одлуке о уједињењу народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.
По капетанијама су, 17. новембра изабрани повјереници који су се састали по окрузима и 19. новембра из беранског, андријевачког и других округа Црне Горе састали су се 26. новембра 1918. у Подгорици, гдје је Велика народна скупштина донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.
Са овим догађајима је дошла у наше крајеве потпуна слобода, а 1. децембра 1918. означена је нова етапа у животу народа црногорског народа – створена је југословенска заједница краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Скупштина је отпочела са радом 24. 11. у згради Дуванског монопола и на првом засиједању изабрани су тајним гласањем органи скупштине (предсједник Саво Церовић, потпредсједници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).
Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије српске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је „Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори“ једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.
У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: ‘Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом…’ , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског пријестола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.
Циљ нам је да расвјетљавамо многе историјске неистине и фалсификате који су присутни данас у Црној Гори, с тога смо се и данас састали на овај велики историјски датум, 24. новембра, када је 1918. Велика Народна Скупштина српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици почела са радом а након тога донијела историјске одлуке, на Другој редовној седници 13/26. новембра, и усвојила текст Одлука, који су потписали 160 посланика. Васојевиће су тада представљали 32 посланика. Одлуке су:
1. Да се краљ Никола I Петровић Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.
2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.
3. Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.
4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.
На четвртој сједници (28. новембра) је изабран Извршни одбор. На петој сједници (29. новембра) скупштина је одлучила:
1. Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије, у Црној Гори конфискује у име народа.
2. Да се за свагда забрани улазак у нашу земљу пређашњем краљу Николи Петровићу Његошу, а тако и свим члановима његове династије.
Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали. Треба закључити следеће:
Одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. биле су правно легитимне и регуларне, од већине народа подржане и признате од свих значајних држава свијета (САД, Енглеска, Француска, Русија...). Док неки правници и историчари истичу и тврде да је скупштина била једина правна, до сада непоновљена, свијетла тачка у цјелокупној историји Црне Горе. Одлуке скупштине биле су демократске, а и скупштина је била демократски изабрано представништво, позвано да одлучи о судбини цијелог народа. Жалосно је и тешко слушати и подносити да одлуке ВНС-српског народа у Црној Гори нелегитимним и нерегуларним називају они политичари и историчари који као узор демократије славе ЦАСНО, АВНОЈ и ћораве кутије . Тада одлукама ове скупштине Црне Гора није присједињена Србији већ се ујединила са Србијом и створила јединствену државу, која је била сан многих генерација Црногораца.
Тврдње неких квази историчара и политичара нијесу тачне да је акт ''присједињења'' извршен употребом силе пријетње и преваре. Познато је да су Црногорци дочекале србијанске трупе (односно припаднике југословенске дивизије) са одушевљењем и а је расположење за уједињење било опште.
Тако да су тврдње квази историчара и политичара нетачне и неистините, јер о томе какво је стање у Црној Гори најбоље говори Франш Д Епере у извјештају међународне комисије од 08.02.1919. године.
1. Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.
2. Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.
3. Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.
4. Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.
5. Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли обманути неке необавијештене личности.
6. У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.
7. Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералу Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.
Све је ово дио чињеница које говоре каква је била Велика народна скупштина и да је била и легална и легитимна и да је била одраз жеље цијелога народа, јер су на њој поред Срба – православаца учествовали и Срби римокатоличке и мухамеданске вјере''.
Извјештаји ове комисије говоре у прилог тврдњама да су избори били слободни, легални, а одлуке скупштине правно утемељено и признате од великих сила свијета.

Предсједник СНО Васојевића
Горан Kиковић, проф.историје