Још од како је хрватски краљ Дмитар Звонимир писао 1085. године српском краљу Константину Бодину да „Римска црква прогони и протерује не само Serve и Kroate, него и Млечане јер се и они ћирилицом служе, посебно у Приморју и на отоцима“; од Павелићеве наредбе о забрани српске ћирилице од 25. априла 1941. „на цијелом територију НДХ“, и од свих других наредби сличних овој, у хиљадугодишњој српској култури, до данашњег дана, када и у Српској Спарти, прапостојбини ћирилице, у тој „Нојевој барци што исплива из косовског потопа“ како рече Иво Андрић за Црну Гору, трају варварски и уништитељски атаци на српско писмо.

У Црној Гори данас се у српску слабину забада и последња ватиканска кама што је дуго у потаји и тами била скривена, и пред ловћенским Маузолејом и мртвим Владиком као змија бојажљиво узмицала.

Говор једног народа гради се на његовом писму а структура писма једног народа по свим графолошким и фонолошким постулатима и нормама одраз је менталитета тога народа. У данашњој Европи српска је ћирилица писмо јединог европског народа који никада у својој историји није био агресор.

И зато стога ниједна европска ћирилица није била на тако страшном и рушилачком удару империјалиста и поробљивача, као што је то српска ћирилица.

Ни бугарска, ни украјинска, ни македонска, ни белоруска, чак ни руска ћирилица није била тако страшно кроз векове распета од стране нововековних Хуна и Вандала као што се то чини са јединим писмом српског народа – Ћирилицом.

Али за те нововековне Хуне и Вандале ћирилица је писмо једног народа „који нема ни вере ни закона“ , то је писмо „једног разбојничког народа“ како је у лажи изрекао један недавно преминули француски председник. Ћирилица је за те нововековне Хуне писмо народа „кога треба бомбардовати“, како је у својој „светој апостолској мисији“ изрекао један скорашњи ватикански Папа.

И на концу свега, ни Хиландар, ни Милешева, ни Студеница, ни Раваница нити било који други српски манастир стар преко девет столећа неће бити доказ тим Хунима и Вандалима да је српски народ један од најкултурнијих и најстарјих народа у Европи, а уз Грчки народ и најпросвећенији на Балкану. За те савремене европске Хуне и Вандале не постоји доказ који их може уверити у оно што већ девет векова негирају и против чега се већ девет векова уништитељски боре. Јер, њима не треба доказ за то. Они то одавно виде. Виде то још од 1085. године када су почели ћирилицу „сузбијати, прогонити и протеривати“ на подручју старовековне и средњовековне Хрватске, Босне, Далмације и Херцеговине, како је ћириличким рукописом исписао краљ Дмитар Звонимир у писму српском краљу Бодину.

Из хиљадугодишње културе српског народа мисија ћирилице јесте ове две речи: Српски Штит.

И то онај Душанов, царски, велбуждски.

Јер битка на Велбужду године 1330. била је прва победничка и одбрамбена битка од Византије слобођене Србије Немањића.

Била је победничка, јер је била одбрамбена.

Данас је тај велбуждски штит – Српска Ћирилица.

Алекса Ђукановић

Биографија

Алекса Ђукановић, рођен 4. јануара 1998. године у Београду. Пише прозу, кратке приче, новеле, есеје, кратке драмске комаде, поезију и филмску критику. Прозу, есеје и критику објављивао је у дневним листовима, књижевним часописима и веб порталима за уметност и културу: Политика, Траг, Исток, Сизиф, Култ, Суштина поетике, П.У.Л.С.Е, Екерман, Прозаонлајн, и у другима. Стални је сарадник часописа Сизиф и Култ. Тренутно је студент четврте године Академије пословних струковних студија у Београду. Члан је Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“.