(Поводом текста “Култура и туризам запели на ћирилици”, Вечерње новости , 26. август 2023, стр. 6)

Пише: Драгољуб Збиљић*

Реч је о покушају Удружења “Добрица Ерић” да се поштено и патриотски допринее гашењу пожара у коме у јавности, у пракси, гори ћирилица у Србији и изван Србије (у бившој Југославији) у непрекидном трајању нешто више од сто година. Тачније од када је Србија изгубила себе и утопила се у злосрећну Југославију, траје планско и системско замењивање српског (ћириличког) писма хрватским (латиничким) писмом у језику Срба.

Сирото Удружење „Добрица Ерић“, као што су сирота још нека удружења за одбрану ћирилице у Србији, покушава да буде „ћирилички полицајац“ и да, уместо државе која је за то плаћена, бесплатно (тј. на трошак својих чланова) лута улицама и пријављује прекршиоце закона о употреби ћирилице. Нажалост, то се своди на покушаје гашења антићириличког пожара без системских услова и могућности да се тај пожар коначно угаси.

Проблем српског писма је системски

У Србији је системски омогућен пожар за ћирилицу тако што је на снази лингвистичко противуставно решење питања српског писма, а Закон усвојен 15. септембра 2021. године није само противуставан него је и толико апсурдан да не постоји такав ни у земљама које се зову „банана-државе“. Тај такав закон у коме у вези с употребом ћирилице немају сви грађани иста ни права ни обавезе, па је обавезност у писању српског језика српским писмом условљена тиме да ли је, на пример, фирма у приватном, државном или тзв. јавном власништву, па ако је фирма приватна, она нема обавезу да пише српски језик српским (ћириличким) писмом. Такав апсурд у неком закону, а на штету матичног писма у матичној држави не постоји нигде на свету, осим у Србији. И зато једино Срби и једино у Србији постоји проблем матичног писма у држави матичног народа.
Да је питање српског писма решено нормално у нормираном српском језику, такав закон не би ни био потребан нити би постојао проблем писма.

Без исправног лингвистичког решења у правопису – нема враћање пуног живота српске ћирилице

Друге државе и немају такав закон јер је тај проблем решен лингвистички у правопису (једноазбучје) и цео матични народ свој језик пише обједињено једним – својим писмом. Само је код Срба направљен проблем с писмом јер су само српски лингвисти противуставно решили питање писма у двоазбучју, као да је и даље реч о српскохрватском језику и као да је на снази и даље Новосадски договор с Хрватима о српскохрватском језику и лажној равноправности писама.
Узмимо пример Хрватске. Тамо су лингвисти решили питање писма (једноазбучје) као што је то решено у свим језицима изван српског језика и не постоји потреба постојања никаквог удружења које би се борило тамо за хрватску латиницу. Зато у Хрватској на постоји никакав посебан закон о употреби хрватског језика и писма, јер се сваки Хрват научи у школи којим се писмом пише хрватски језик. Тамо су, чим су се отцепили, укинули у пракси Новосадски договор о хрватскосрпском језику, укинули су шизофрено решење питања писма (двоазбучје) и зато не постоји ни један једини случај да било ко пише хрватски језик неким другим писмом осим њихове латинице. Стога у Хрватској не постоји закон сличан српском закону нити постоји потреба да се било ко казни што свој језик не пише својим писмом. То постоји, нажалост, само у Србији. Српски лингвисти су чудо: они се лажно боре за ћирилицу, а задржали су у Правопису српског језика Матице српске неуставно двоазбучје и направили шизофрени проблем, деобу међу Србима у писмима и потпалили пожар за ломачу на којој и даље гори српска ћирилица. Јер, све док је на снази данашње противуставно решење питања писма у Правопису српскога језика Матице српске и док су на снази два закона која нису за ћирилицу у сагласности с уставном обавезом у ставу првом Члана 10. Устава Србије, ломача за ћирилицу неће у Србији и међу Србима изван Србије бити одстрањена

(27. август 2023)

*Аутор текста је језикословац, писац 17 књига о српском језику и ћириличком писму и оснивач Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001)