Таман помислим да ме више ништа не може изненадити у нашој култури, а по старом обичају увек се нешто деси што прелије препуну чашу жучи.

 

Ових дана сведоци смо да се затвара Просветина књижара названа по Данилу Кишу и то у години када се навршава 80 година од рођења једног од највећих српских писаца. Гледајући емисију Метрополис, једну од последњих оаза културе на телевизији, видим да се Кишова дела тренутно обајвљују и читају у Британији, Шпанији, Јапану, Кини... а ми, гле чуда, затварамо последњу књижару са његовим именом. Онда се упитам: ``Коме то смета Киш?!``. Ако нам је Бранко Ћопић 100 година након рођења превише ``црвен``, као што нам је пре три године Пекић, поводом 20 година од смрти, био превише ``жут``, можда нам је Киш превише ``плав``? Зар се Киш са својим погледом ка Западу не уклапа у ``еуропске трендове`` у српској култури? Добар је онај Његош, али није добар за регионалну сарадњу, па смо зато стидљиво обележили 200-годишњицу од његовог рођења Онда дођем до простог закључка да су небитне ``боје`` наших писаца, јер они не би ни били велики да нису својим делом превазишли све политичке боје наше свакодневице. Суштина је да се готово нико не брине о нашој култури, па тако и о језику, ћирилици, књижевности итд. У Кнез Михаиловој од 140 радњи само су три са ћириличним називима. Нови Правопис (2010) још није верификован од највиших научних институција, јер САНУ и Институт за српски језик нису то стигли да ураде за протеклих 5 година. Музеј нам реконструишу 15 година. Књижаре су постале банке, коцкарнице и трговине брендиране робе. Све се свело на профит, као да је реч култура настала од речи COOL. Тако све што није кул - то је остављено да пропадне, јер се није прилагодило тржишној економији и дивљем капитализму. Зар није веома исплативо и од музеја направити тржне центре, пошто су то мега објекти на ``екстра локацијама`` створени за екстрапрофит? По том приципу ни наша држава не би требало да постоји, јер колико има држава сличне површине и броја становника које су профитабилније од нас. Све је подређено профиту, а опет пара нема. А ако се једном пробудимо, затећи ћемо једно велико ништа. Жртвовали смо културу за профит, а на крају ћемо остати и без једног и без другог. Све се свело на опело.

Кажу ко данас изда пријатеља, сутра ће издати државу. Ко уништи неку културну установу, тај уништава будућност једног народа. Онај ко не научи матерњи језик неће живети нем, него ће научити неки страни језик, а исто је и са другим видовима националног идентитета. Ако сами не васпитамо нашу омладину, васпитаће је други само што неће више бити наша омладина.

Наш идентитет током историје нису спаслиле јаке државне институције већ јаки појединци. Да је Вук Караџић чекао помоћ од Милошеве Србије, најбоље године би провео чекајући, а губитак за нашу културу био би непроцењив. Жалосно је што ни данас није ништа боље него пре 200 година. Помоћ државе је слаба или никакава и све се свело на индивидуалну упорност. Да ли би био изграђен Андрићград без личне упорности Кустурице? Наше институције су слабе и често незаинтересоване, па су наш културни помаци највећим делом последица жртвовања ``вукова самотњака``. Оно што код других народа раде државне институције, код нас ураде личности-институције, и то од Светога Саве, преко Вука, Доситеја или Скерлића, па се до Кустурице.

На крају, тешко је једноставно одговорити заш то проКИШњава српска култура. Слабе институције и жеђ за профитом све више гуше и снажне личности, па се бојим да ово не буде увод у поплаву. Остаје последња нада да ће овај народ изнедрити још личности-институција, које ће се одупрети системском хаосу.

Саша З. Станковић