Јосип Хорват у својој књизи „Култура Хрвата кроз 1000 година“ (Загреб, Матица Хрватска, 1939, стр. 422–424), говори о далекосежном историјском значају одлуке грађана Загреба, тј. интелигенције, да штокавску ијекавицу усвоје као хрватски национални језик. Та штокавска ијекавица – исто онако као и у „Декларацији о хрватском књижевном језику“ из 1967. год., 17. марта – требала је да буде језички знак за припадност хрватској нацији оног који говори тим језиком. То је значило обухватити хрватским именом и државом све области штокавске ијекавице, која никад у историји није била „хрватски“ језик. (Хрватски језик је била чакавска икавица на Приморју и кајкавска екавица у банској Хрватској.) Људевит Гај, који се понаша као да је језичка реформа његово дело, и као да нема Вука који је већ прослављен у Европи, посебно у Немачкој, велики је пропагатор новог облика хрватске националности и хрватског национализма, који се развија у окриљу и под маском аустрославизма. Он конструише грбове и дели их присталицама (као у време „маспока“, 1967–1971), лансира нову ношњу као ознаку народности, саставља песме, па и песму „Још Хрватска ни пропала“ (по узору на пољску, изразито антируску песму „Јоште Пољска ни пропала“), али све то није довољно да се створи нова хрватска народност.

„Ваљало је најприје створити народност, одгојити њезине предводнике, створити интелигенцију народну, па је тек онда могућ рад на народном буђењу...“ (Ј. Хорват, нав. дело, стр. 423). Али, каже даље Хорват (на стр. 424): „Народ на који препородитељи могу апелирати је онај који тек морају себи створити, а он за сада броји свега неколико стотина људи. Гајеве „Новине“ се штампају у свега пар стотина примјерака... па ипак се хрватски живот у годинама 1830. и 1848. покренуо брже и даље него неколико последњих стотина година, и добио је правац за будућност...“ Тај правац је – експанзија хрватског аустрославизма, тј. аустрохрватства, под заштитом и у интересу хабзбуршке Аустрије, према Босни, Херцеговини, на исток, да захвати сва штокавска ијекавска подручја. У „Илирском“ покрету се крије прастара ватиканска тежња да се негира српско име. Она, та унијатска политика, добија настављача у „Илирском“, а затим у југословенском покрету Хрватске и Загреба. Но, пре него што укажемо на унијатски карактер Илирског покрета и присвајања српског језика (ијекавске штокавице), потребно је да укажемо на још једну особитост панславизма Аустрије, аустрославизма. То је једна особина која је чудновата и заводљива само неупућенима, а у оно време неупућени су били управо Срби из Србије, Црногорци, а да и не помињемо Македонце и Бугаре... То је познати антигермански карактер аустрославистичког покрета.

(Жарко Видовић, „Руски славјанофили – реч у њихову одбрану“)