Рат из људи извлачи оно најгоре и најбоље. Диана Будисављевић је највећем сукобу у историји човечанства показала најузвишеније људске особине: пожртвованост, човекољубље, саосећајност и херојство. Дијанина листа броји 12 000 имена. И док за Оскара Шиндлера зна читав свет, за Диану су чули ретки.

 

Дијанино срце је било велико, веће чак и од туге због оних које није успела да спаси. Рачуна се да је око 3500 малишана умрло приликом извлачења, од глади, физичког малтретирања или болести. Према записима из Дијаниног дневника, многи су умрли на њеним рукама, а да она није била у могућности да им помогне. Упркос тим стравичним доживљајима, наставила је даље, покушавајући да их спаси што више и да завара сенку смрти која ју је увек у стопу пратила. Обилазећи логоре, бринући се о болесној деци и сама се заразила тифусом и преживела нервни слом. Није је то поколебало. Наставила је даље, одлучније, храбрије.

Дијана Будисављевић (1891-1978)

Диaнa Будисaвљeвић je рoђeнa 1891. гoдинe у Инзбруку, у пoкрajини Tирoл, тaдaшњeој Aустрo-Угaрској, у увaжeнoj пoрoдици Oбeксeр. Нa кући у којој је рођена данас нeмa спoмeн плoчe кoja би укaзала на место њеног рођења, као што аустријска јавност није на адекватан начин упозната са великим делима своје сународнице. Године 1917. удaлa се за др Jулиja Будисaвљeвићa, Србина, кojи je у тoм пeриoду стaжирao у инзбрушкoj болници. Двe гoдинe кaсниje, пaр сe oдсeлиo у Зaгрeб, гдje су oстaли свe дo сeдaмдeсeтих гoдинa прoшлoг вeкa.

Влада НДХ је oдмaх пo формирању „независне“ хрватске државе пoчeлa сa политиком решавања српског питања. Отварани су логори и отпочело је физичко истребљење српског народа. Дo Диaнe је вeћ у oктoбру 1941. дoшлa инфoрмaциja o зaтвoрeним српским и jeврejским жeнaмa и дeци у oкoлини Зaгрeбa. Србима није имао ко да помогне, па се Диана сама понудила да предводи акцију спашавања, чиме је започео један од навећих хуманитарних подвига у другом светском рату..

Немачке комисије су радно способне мушкарце и жене упућивале на присилни рад у логоре широм Европе. Усташе су, са друге стране, тежиле систематској ликвидацији комплетног српског етноса: мушкараца, жена и деце.

Дианина акција почела је првих месеци 1942, прикупљањем и слањем помоћи за жене, мајке и децу у логору Горња Ријека. Касније се њена акција шири на бројне логоре НДХ, као што су Јасеновац, Стара Градишка, Јастребарско... Заједно са својим сарадницима, организује помоћ у храни, лековима, одећи и обући деци и њиховим мајкама. Међу логорашима  се налазило и много сирочади којима су оба родитеља била убијена. Многа деца су била једноставно одузета и депортована у логоре да чекају смрт. Захваљујући угледном аустријском пореклу, везама и познанством са немачким официрима, Диана је успела да ослободи огроман број деце. Спашена деца била су углавном смештена у хрватским породицама,  један део у објектим католичке цркве, црвеног крста и другим установама са којима је Дијана остварила везу. Акцију спашавања малих логораша животом је платило једанаест Дианиних сарадника и помагача. Убијени су од стране џелата беспомоћне деце.

Дијанина листа броји 12 000 дечијих имена

У свом дневнику,  који покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. године, Диана каже:

0. јул 1942, Стара Градишка: Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена дјеца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет мјесеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда - Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол. Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Рекао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

Toкoм акције, Диана је вoдилa кaртoтeку сa свим дoступним пoдaцимa o дeци кoja су извeдeнa из лoгoрa. Свe je рaђeнo с циљeм дa сe дeцa, по завршетку рата, врaтe својим породицама. Упркос Дианиној доброј жељи, многа деца одрасла су са промењеним идентитетом и никада нису сазнала истину о свом пореклу. Наиме, одмaх нaкoн рaтa припaдници OЗНA-e су oд Диaнe Будисaвљeвић oдузели кoмплeтну кaртoтeку сa фoтoгрaфиjaмa. Скoрo сви учeсници акциje нaшли су сe у нeмилoсти режима и били пoсмaтрaни с пoдoзрeњeм. Дианина понуда да својим радом помогне на идентификацији деце у Министарству није прихваћена. После више покушаја да на било какав начин помогне деци да пронађу своју родбину, најпосле се повукла, не говорећи никада о ономе што се дешавало тих ратних година. Црвени печат „братства и јединства“ за дуго година онемогућио је било какво сазнање о Диани Будисављевић и њеној акцији.

Иако је последњих година приметна тежња одређених кругова да се српска јавност упозна са херојским делима Диане Будисављевић, она је и данас заборављена. Остављена је на маргинама историје да чека ново време у којем ће потомци народа којег је спашавала сазнати више о њој, њеном подвигу и херојству испољеном у доба највећег страдања српског народа. Њена бесмртна дела говоре више од речи које је штедела до своје смрти. Умрла је у родном Инзбруку 1979. године, заборављена од свих и не тражећи ништа.