После Првог светског рата основано је Министарство народног здравља које је подизало установе за лечење и спречавање болести. Министарство је у међуратном периоду изградило систем здравствене заштите. Министарство се ослањало на стручну помоћ Централног хигијенског завода у Београду а свака бановина имала је свој хигијенски завод.

У мањим местима радиле су Хигијенске станице и Домови Народног Здравља. До краја 1926. по селима је деловало 106 Здравствених станица. Почетком 1927. постојало је 45 антитуберкулозних диспанзера. У школама су деловале Школске Поликлинике. Сем лечења вршена је здравствена пропаганда путем предавања и филмова. Филмове су хигијенски заводи приказивали становништву бесплатно у циљу здравствене пропаганде и поуке. Опоравилишта су крајем 1927. имала око 2.000 постеља. Главни задатак Министарства народног здравља био је сузбијање заразних болести у народу. Државни хигијенски заводи помагали су подизање водовода, купатила, артеријских бунара, … .(1)

Рад хигијенских установа у Вардарској бановини започео је као акција против маларије. Касније је рад проширен на сузбијање свих заразних болести. (2) Институт за тропске болести у Скопљу отворен је и освећен 5. априла 1925. Говорници на свечаности истакли су да је после Хамбурга институт у Скопљу други завод у Европи за тропске болести. Највећа маларична зараза у Југославији била је у Македонији и Далмацији. У часопису „Српско Косово” из Скопља истакли су : „ ... Против маларије биће бољи лек исушивање баруштина и борба противу комараца. А кад комарци учине пакост уједом, онда нам је овај Институт добро дошао. Министарство Народног Здравља нека је за ово неколико година имало овај успех па је доста !” (3)

Потом се прешло на здравствену заштиту одојчади, мале и школске деце, сузбијање туберкулозе и венеричних болести, надзор над храном и водом за пиће, здравственим просвећивањем и асанације терена. Ову организацију је требало из основе стварати, јер до тада није ништа рађено. Подизане су установе у свим крајевима заостале покрајине. До 1937. подигнуто је 54 установе, од Сјенице до Ђевђелије, у градовима и у тешко приступачним селима. Врхунац напорао био је Хигијенски завод у Скопљу. Рад завода и његових установа постајао је сваке године све разноврснији и обимнији. Хиљаде слабуњаве деце прошло је кроз опоравилишта, где су у перистетским, крушевским и дечанским шумама провела жарка македонска лета под сталним надзором лекара. Слабо исхрањеним ученицима издавани су оброци хране у ђачким трпезама. Сузбијане су епидемије пегавца, трбушног тифуса, шарлаха у дифтерије. Радило се по зими и по највећим жегама, у градовима као и по забаченим селима непроходних крајева. Од асанационих објаката до средине 1934. израђено је 78 водовода, каптирано 42 врела, избушено 38 артеских бунара, ископано и асанирано 66 обичних бунара, издато 15.000 м водоводних цеви као помоћ, подигнуто 64 купатила и зграде у којима су смештене хигијенске установе. Такође израђено је 89 појила за стоку, 25 корита за прање рубља, јавна перионица са топлом и хладном водом и 125 других објеката. Највећи део радова израђен је у селима. У селима су одржавани домаћички течајеви, течајеви за сеоске младиће и предавања о здрављу. (4)

Хигијенски завод у Скопљу је 1929. основао своју филмску секцију, која је снимала и израђивала филмове у режији завода. Снимио је филмове : Маларија (1161 м), На сунцу и ваздуху (400 м), Међу будућим домаћицама (335 м), Зараза побеђује (о пегавцу,1.200 м), Земљотрес на југу (847 м) Филмове је Завод приказивао бесплатно у циљу здравствене пропаганде и поуке. (5) Покушано је да се манастири користе као летовалишта за здраве и као санаторијуми за болесне од плућних болести. Из Нудијске школе Хигијенскох завода изашло је неколико генерација нудиља. Овако обиман програм рада био је могућ кроз сарадњу са најширим слојевима народа. Сарадња је била успешна са Црвеним крстом, Соколском жупом Скопље, друштвом “Српском мајком”, Народним универзитетом у Скопљу, ... . (6)

Пододбори Кола Српских Сестара били су : у Охриду, Неготину на Вардару, Куманову, Кривој Паланци, Кратову, Кичеву, Кавадару, Босиљграду, Битољу, Гњилану, Демир-Капији, Штипу, Царевом Селу, Урошевцу, Св. Николи, Радовишту, Приштини, Гостивару ... . Пододбори Кола у Пећи, Призрену и Ђаковици имали су ћилимарске радионице. Пододбор друштва „Кнегиња Љубица” основан у Скопљу 1921, проширио је делатност на околину и основао пододборе у Качанику 1926, у Приштини 1928. Пододбори друштва „Кнегиња Љубица” имали су 200 чланица у Скопљу, 12 у Качанику, 60 у Приштини, и 40 у Ханријеву. У Приштини је пододбор имао свој дом. Пододбор удружења “Кнегиња Зорка” основан је 1929. у Скопљу. Деловали су пододбори у Куманову, Велесу, Битољу, Кривој Паланци, Штипу, ... . У Струмици је друштво подигло дом у коме је била смештена кухиња и интернат за ђаке. У Скопљу је 1927. основан пододбор друштва за помоћ сиромашним мајкама „Српска мајка”. Одржавао је диспанзер, обданиште и саветовалиште за негу одојчади. Пододбори у Битољу и Призрену основани су 1930. (7) Соколска Жупа Скопље окупљала је 1934. 40 друштава, 75 сталних и 33 привремене сеоске соколске чете. (8) Соколско друштво Скопље-Матица водило је соколске сеоске чете у селима Драчеву, Горњем Лисичју, Душановцу, Синђелићу, Кучкову, Бразди, Чучеру, Бањану, Мирковцу и Раштаку. Приком прославе 25-годишњице соколства у Скопљу 1933. отворена је у Соколском дому соколска пољопривредна изложба и изложба женских ручних радова. (9)

Хигијенски завод је увиђајући значај шума за здравље народа сарађивао са шумарским установама и из својих расадника за само неколико година бесплатно издао неколико милиона садница за пошуљавање насеља и околине. Сарађивао је са ветеринарима и основао Ветеринарско одељење Хигијенског завода. (10)

Спречавајући модерним методама и средствима болести и чувајући здравље, у крајевима где се на то вековима није мислило, рад Хигијенског завода показао је у правој светлости висину културе народа. У томе је његов највећи значај. У свом раду сарађивао је са националним друштвима.

 

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. В. Станојевић, „Хигијенска служба”, Народна Енциклопедија СХС, књига IV, Загреб, 1929, стр. 796;

2. Др. М. Ранков, директор Хигијенског завода (Нови Сад), „Рад хигијенских установа на здравственом подизању народа у Јужној Србији”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 137, 138, 139, 140;

3. „Институт за тропске болести у Скопљу”, „Српско Косово”, Скопље, 15. маја 1925, бр. 10, стр. 16;

4. Др. М. Ранков, директор Хигијенског завода (Нови Сад), „Рад хигијенских установа на здравственом подизању народа у Јужној Србији”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 137, 138, 139, 140;

5. „Југословенски филмски алманах“, Београд 1933, стр. 101;

6. Др. М. Ранков, директор Хигијенског завода (Нови Сад), „Рад хигијенских установа на здравственом подизању народа у Јужној Србији”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 140, 141;

7. Емилија Јовановић, „Женска удружења у Јужној Србији”, „Гласник Југословенског женског савеза”, Београд, 30 април 1938, бр. 4, стр. 33, 34;

8. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Скопље у току радне 1934. године”, Скопље, Марта 1935, стр. 6;

9. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год. ”, Скопље, 1940, стр. 6-30;

10. Др. М. Ранков, директор Хигијенског завода (Нови Сад), „Рад хигијенских установа на здравственом подизању народа у Јужној Србији”, „Јужна