Слободан Јарчевић:
Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду
Члан Удружења књижевника Србије
Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)
11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5
Београд, 02. јун 7525 (2017)

ЦРКВЕ У РУМУНИЈИ СУ СРПСКЕ

На сајту Велимира Балте је представљен текст из српских новина у Франкфурту – “Новости“, у којем се описује делатност Румунске православне цркве, којом покушава Влахе (Србе) у Источној Србији прогласити припадницима румунске нације, а и Цинцаре (Србе) у Македонији, те цркве и једних и других румуским храмовима. Занимљиво је, да се још нико није појавио из редова Српске православне цркве – да посведочи да су Власи и Цинцари Срби. Њихови преци су у време Римске империје, не знајући добро латински језик, говорили мешавином српског и латинског и тако је настао и влашки и цинцарски језик. Румунски језик је вештачки – стваран је намерно од стране Аустрије, других западноевропских држава и Ватикана, те је скован од 16. до 19. столећа. Становништво данашње Румуније и Молдавије је било српско и православне вере, а све цркве и манастири у ове две данашње државе су припадале Српској православној цркви, о чему наводим објашњење из свог текста о проглашавању српских православних храмова власништвом вештачке Румунске православне цркве, која је створена (проглашена) тек 1864. године. Неке српске православне епархије у Румунији јој се нису желеле приклјучити, па су то учиниле тек 1919. Овај текст сам прочитао на Међународном научном скупу у Санкт Петербургу 2010. године, на којем су учествовали и румунски професори историје и нису се јавили да му оспоре садржај.

- СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - ДО 1864. и 1919.

Дачани (Румуни и Молдавци) су покрштени на српском језику, јер у време прихватања Хришћанства у Византији (од 4. столећа), није било румунског језика и његове молдавске варијанте. У ове две покрајине, исповедана је вера на српском језику до средине 19. столећа, кад је Српска православна црква имала надлежност над православним црквама у Румунији и Молдавији. О томе је писао историчар Љубивоје Церовић, истраживач историје Срба у Војној Крајини - у Аустрији. Описује издвајање Румуна из Српске православне цркве и успостављање Румунске православне цркве:

„На основама привилегија из 1690. године ( Срба у Хабсбуршкој Монархији /Аустрији/, објављене 1630, СЈ ), Патријарх Српски, Арсеније Трећи Чарнојевић, приступио је реорганизацији Српске православне цркве у Хабсбуршкој Монархији (Аустрији), под чијом су се ингеренцијом налазили, осим Срба, и Румуни, Грци и Цинцари. До 1706. године, седиште Патријарха се налазило у Сентандреји, у Мађарској. После избора првог Митрополита Исаије Ђаковића, 1708, седиште Миторполије је премештено у Крушедол, да би се, од 1713. до 1919, седиште налазило у Карловцима ( Сремским Карловцима, СЈ ). Другом половином 18. века, Карловачка митрополија је захватала подручје од Јадрана до Буковине, од Саве и Дунава до Горње Угарске. У њеним оквирима су се налазиле епархије: Горњекарловачка, Пакрачка, Сремска (архидијецеза), Бачка, Будимска, Арадска, Темишварска, Вршачка, Ердељска и Буковинска. Борба Румуна за националну еманципацију се огледала и кроз настојања румунске јерархије, да се издвоји из састава Карловачке миторполије. Ова борба је достигла кулминацију 1848. године, када је Румунска православна црква прокламовала издавајање из састава Карловачке миторполије, што тада није било остварено. То је учињено тек царским декретом 1864. године, када се румунска Сибињска митрополија издвојила из састава српске Карловачке миторполије. Царским рескриптом из 1868, дошло је до поделе парохија и манастира, што је довело до многих неспоразума између двеју цркава. Када је остварено коначно раздвајање цркава, наступио је период сарадње међу Србима и Румунима. Неколико епархија Карловачке митрополије, у целини или делимично, налазило се на тлу данашње Румуније ( после поделе, СЈ):

Темишварска епархија је захватала северни Банат, према Моришу, Тиси и Ердељу. Она се први пут помиње 1608. године, у време владавине Турака. После њиховога истеривања и укључивања Баната у састав Аустрије, све до 1919, Темишварска епархија се налазила у саставу српске Карловачке митрополије. После укључивања већих делова Темишварске и Вршачке епархије у састав Краљевине Румуније, успостављена је данашња Темишварска епархија, чије се ингеренције односе на све српске православне црквене општине у Румунији.

Вршачка епархија је захватала Јужни Банат. Први помен ове епархије је из времена Банатског устанка 1594. После истеривања Турака и успостављања аустријске власти 1718. године, седиште епархије се налазило у Карансебешу, а од 1741. до 1919, у Вршцу. Ова Епархија се увек налазила у саставу Карловачке митрополије. Приликом раздвајања цркава, 1864, из састава Вршачке епархије је издвојен источни део, који је, као Карансебешка епархија, укључен у састав Сибињске митрополије. Делови Вршачке епархије, који су се 1919. нашли у Румунији, прикључени су Темишварској епархији.

Арадска епархија је имала надлежност на подручју северно од Мориша и у Кришани, односно Покришју. Настављала је традиције Јенопољске епархије из времена пре доласка Турака. Обновљена је као Јенопољско-арадска епархија после Велике сеобе 1690. године. До 1864, налазила се у саставу Карловачке митрополије, да би се, после раздвајања српског и румунског дела, нашла у саставу Сибињске митрополије.

Ердељска епархија је била у саставу српске Карловачке миторполије од 1716. до раздвајања цркава.

Буковинска епархија се, такође, налазила у саставу српске Карловачке митрополије.

Ердељска и Буковинска епархија су биле у Карловачкој митрополији и, заједно са Арадском и Карансебешком епархијом, укључене су у састав румунске Сибињске митрополије – 1864. године“. [1] -

Све је тако јасно и једноставно. Све цркве и манастире у Румунији и Молдавији подигла је Српска православна црква до 1864, а у неким румунским епархијама до 1919 – кад су и оне приступиле Румунској православној цркви (створеној колонијалном политиком Аустрије, по чијем плану је искован и вештачки румунски језик – да би се Срби у Румунији и Молдавији прогласили припадницима несрпске нације).

Можда би неко од познавалаца права могао да закључи – да би Српска православна црква (на основу међународног права) могла да тражи власништво над православним храмовима у Румунији и Молдавији, јер их је она подигла до 1864. и 1919, а Румунска православна црква није зидала храмове у Србији и Македонији (влашке и цинцарске).

Молимо Бога, да се на све ове чињенице позову представници Патријаршије Српске православне цркве и онемогуће румунском свештенство да Србе (Влахе и Цинцаре) проглашава Румунима.

С поштовањем,

Слободан Јарчевић, с.р.

 


 

[1] Проф. др Љубивоје Церовић: „Срби у Румунији од раног Средњег века до данашњег времена“, Београд, Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије“, 1997, стр. 34-37.