Сплитска деца са оружјем и реденицима преко горњег дела униформе, у четничким шубарама са кокардама, оригинална фотографија, око 1941.године Пише: Драшко ЦЕЛИНГ Хрвати из Далмације, вјерни краљу и југославенској идеји, оснивају Каштелански четнички одред, Сплитско-шибенички батаљон и Одред војводе Бирчанина, који дјелују у склопу Динарског четничког корпуса на челу с православним распопом Момчилом Ђујићем. Осим у Сплиту, Трогиру, Шибенику и Макарској, четништво има одјека и на хрватским отоцима попут Корчуле и Крка.

Након што је Италија, у рујну 1943., прогласила капитулацију, отоке Крк, Мали и Велики Лошињ, Црес, Силбу и Олиб `ослобађају` хрватски четници, припадници 243. батаљона ЈВО, који су извршили поморски десант из правца Сења. Ондје су их дочекали локални хрватски четници из Александрова (како се 1921.-1945. називао Пунат, у краљеву част). Када су их се убрзо дочепали далматински партизани, сурово ће их заробљене поубијати, све до посљедњега. Одговор на питање откуда тако снажна хрватска потпора четништву у Далмацији, крије се у књижевно-повијесној студији `Орјуна: Идеологија и књижевност`, коју је у Сплиту 2008. објавио др. Иван Ј. Бошковић са Свеучилишта у Сплиту. Многима ће се данас чинити саблажњивом чињеница да су Сплит и Далмација, између два рата, били епицентар екстремног интегралног југославенства.

У Сплиту, који у то вријеме носи епитет `највећег српско-хрватског града на мору`, већ 1918. оснива се Југославенска национално-напредна омладина, организација чији је циљ борба с хрватским `сепаратистима и велеиздајницима`. У Далмацији дјелује чак 50 огранака Орјуне, а њезино чланство чине `југославенски националисти хрватског племена`. У Сплиту излази и орјунашки лист Победа. Данас изгледају невјеројатно фотографије из тадашњих новина које приказују масовне орјунашке скупове на препуној сплитској риви. Умјесто у домобране, усташе или партизане, дјеца угледних сплитских, каштеланских и трогирских орјунаша одлазе у четнике! ПИСМО ДРАЖИ Рад Орјуне и, послије, четника у Сплиту, активно подупире цијели низ сплитских и далматинских књижевника, попут Нике Бартуловића, Ђуре Виловића, Мирка Королије, Ћире Чичин-Шаина, Сибе Миличића и других, који редовито пишу екавицом и у својим текстовима неумјерено славе Србију. Нико Бартуловић ће 1944. бити хрватски представник на Светосавском конгресу у селу Ба (на којем четници обећавају српско-хрватско-словенску федерацију!), а бивши католички свећеник Ђуро Виловић ради у стожеру Драже Михаиловића. У своме писму Михаиловићу, Бартуловић 1943. пише како многи млади Хрвати прелазе на православље како би показали своју оданост војводи Бирчанину. У Сплиту у то вријеме дјелује Четнички одбор на чијем је челу војвода Илија Трифуновић Бирчанин. Начелник његовог стожера био је Радован Иванишевић. Процјењује се да је међу четницима било можда и више од двије тисуће Хрвата, који су, до сада, у повијесним књигама били тек фуснота. Пише: Борис Дежуловић 06/12/2013 …ствар ваља разјаснити. Заиста, какве везе имају српски четници с НДХ, какве везе имају чича Дража и поп Ђујић с усташама, фашистима, Хајдуком и Сплитом у Другом свјетском рату? Изненадит ће вас одговор: тијесне. Епизода са четницима што се усред Другог свјетског рата под шубарама с кокардама шепуре по талијанско-њемачко-усташком Сплиту ионако, слутим, неће бити међу десет епизода серије “Равна гора”. О њој, најзад, мало знају и у самом Сплиту, а камоли у Србији, и штета би је било пропустити. Макар и “прилагођену за овдашње читаоце, нарочито млађе”. Четника у Сплиту за цијело вријеме Независне Државе Хрватске не само, наиме, да је било, већ су били необично активни. Већ почетком листопада 1941. године, свега који мјесец након утемељења НДХ и Римских уговора, којима је Павелић Далмацију препустио Италији, на договор с Талијанима о заједничкој ратној стратегији у Сплит је из Колашина стигао четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, блиски сурадник Косте Пећанца. Након неколико мјесеци, војвода Бирчанин – којега ће Дража Михаиловић убрзо именовати командантом Далмације, Херцеговине, западне Босне и југозападне Хрватске – незадовољан ситуацијом у Сплиту, 9. свибња 1942. телеграмом обавјештава ђенерала Дражу како “у Сплиту и целој Далмацији, а нарочито у овом главном месту на приморју, као да је деведесет одсто комуниста!”. Тих дана у хладу баште хотела Парк на Бачвицама столује и четнички војвода Доброслав Јевђевић, који ће тамо таначити детаље сурадње с представницима талијанске дивизије Бергамо и организирати заједничке акције. Активна четничка организација у Сплиту до тада већ издаје лист

Слободна Србија и билтен Крик из јама, које под спонзорством Талијана дијеле по кућама, па чак и по школама, али најактивнији су у марљивом састављању спискова за ликвидацију сплитских антифашиста, које уредно достављају талијанским властима: већина антифашиста које су Талијани ликвидирали у Сплиту откривена је управо уз помоћ сплитске четничке организације. … у Сплиту је одржана и конференција четничких вођа Далмације, под предсједањем попа Момчила Ђујића, утемељитеља Динарске четничке дивизије, а 14. сијечња 1944. у хотелу Амбасадор на сплитској Риви и нови састанак Талијана и сплитских четника, предвођених попом Сергијем Урукалом, на којему се договарају детаљи сурадње у великој операцији која ће касније бити позната као Четврта офензива, она на Неретви. Истог дана илегалци су у Сплиту ранили два четника, па два дана касније осми број билтена Крик из јама поручује Сплићанима: “Сплит, који мучким нападом на четнике кликће својим јунацима мрака, може да се спреми да дуго јауче. Сплите, сплитска већино, само носи ново дрвље на своју ломачу, на којој ћеш изгорити и сасути се у прах и пепео. Четници познају сплитске комунисте, као и све оно сплитско што се с комунистима плете, јатачи и пљешће им. Све ће то без самилости и без изузетака бити истријебљено из Сплита. Све ће то бити истријебљено данас, сутра, прекосутра!” Тих дана, у Сплиту под талијанском окупацијом, прилично је уобичајено на улици видјети.. четнике с мртвачким главама на шубарама. Права четничка парада одржана је, међутим, почетком вељаче 1943, кад је умро војвода Илија Бирчанин, главни Михаиловићев повјереник за Сплит и Далмацију, а на спровод влаком из Книна стигло неколико стотина Ђујићевих четника, пјевајући по граду четничке пјесме и кличући “српском Јадрану”. Свега који тједан касније у Сплит ће их влаком из Книна стићи још више: готово три хиљаде четника, по некима и цијелих пет, из Сплита ће заједно с усташама и домобранима кренути на пут према – Неретви. Управо надреална, филмска сцена могла се тих дана видјети у сплитској луци, из које је у склопу велике заједничке офензиве 6. ожујка 1943. испловио пароброд за Мерковић: на прамцу четници, у средини Талијани, а на крми усташе, три веселе војске на пијаном броду пјевају свака своју пјесму, чак се и међусобно подбадају и зајебавају, па онда заједно бодре и пјесмом пријете партизанима. Тих дана основан је у Сплиту Централни четнички одбор, чији ће чланови концем ожујка авионом отпутовати у Црну Гору, а одатле у Колашин, на договор с генералом Дражом Михаиловићем око даљњег рада четничке организације у Сплиту и Далмацији. Тим је послом ускоро стигао и изасланик четничке Врховне команде потпуковник Младен Жујовић, нови Дражин командант Босне, Лике и Далмације, који ће у Сплиту формирати Национални комитет за Далмацију и с генералом Умбертом Спигом, командантом 18. армијског корпуса, у коловозу разматрати могућност примопредаје власти. И одједном – гле чуда – ето четника по други пут међу Сплићанима, овај пут с њемачким пропусницама, усред Независне Државе Хрватске. Бизарно? Повијест се не сјећа, али архиве памте: кад је који мјесец касније, 9. сијечња 1944, у свађи крај сплитског буффета Аероплан један пијани усташа убио неког четничког ваздухопловца, повјерљивог њемачког конфидента, Фелдкомандатура Wехрмацхта запријетила је усташама да ће то “скупо платити”. Усред усташке НДХ! Кад су, уосталом, у прољеће 1944. усташке власти у Сплиту похапсиле четничке вође због незапамћеног масакра у Сињској крајини – иако су више од хиљаду цивила, жена, дјеце и стараца

у селима под Камешницом поубијали припадници злогласне СС дивизије Принз Еуген – заповједник пука 264. дивизије у Сплиту, потпуковник Мüллер, наредио је властима НДХ да заробљене четничке савезнике одмах пусте на слободу. Што су усташке власти, јасно, одлучно послушале. Једнако као што су одлучно послушале и кад је 12. свибња из Загреба стигла заповијед да се из Сплита депортира двије хиљаде “непоузданих особа”, углавном Талијана, Срба, четника, Југославена и комунистичких симпатизера, а из њемачке команде само три дана касније, 15. свибња, стигло упозорење да се “четнике у Сплиту не дира”. Мислите да је то бизарно? Почетком јесени, 25. рујна 1944, Нијемци су у Сплиту ухапсили и затворили усташког бојника Бедњанца, због тога што су његови људи премлатили два четника, запријетивши – према извјештају Усташке надзорне службе од 25. рујна 1944. – да ће, ако у Сплиту буде убијен који четник, за одмазду стријељати петорицу усташа! Усред НДХ! За то, међутим, није било времена: мјесец дана касније у Сплит су ушли партизани, и град је коначно био слободан. Епилог епизоде? Кад је који дан након уласка у Сплит Војни суд Осмог корпуса НОВЈ обзнанио како је због ратног злочина и сурадње с непријатељем извршена смртна казна над већом групом грађана Сплита, међу двадесет четворицом стријељаних правилно се распоредило осам сурадника њемачког окупатора, осам усташа и – осам четника. О томе, наравно, из серије “Равна гора” нећете дознати ништа. А тешко да ћете о томе ишта дознати и из сувремене хрватске кинематографије или хисториографије. То да су се четници попа Ђујића усред Другог свјетског рата шепурили по усташком Сплиту, из неког разлога, рекох, не воле чути ни Хрвати.